​Kako bezbolno preživeti Beograd

Da li se u savremenom Beogradu mogu sresti Slavujka i Baki iz „BB šoua” Borisa Bizetića sa, recimo, likom iz „Đekne“ ? Mogu u seriji „Preživeti Beograd” (TV Pink, subota u 21) autora Đorđa Milosavljevića. U fokusu su mladi ljudi, brucoši, ali to zahteva veliki oprez i dobro poznavanje sistema vrednosti, okolnosti, rasuđivanje i ponajviše specifični jezik kojim komuniciraju mlade generacije a koji se brzo menja. U ovoj priči o studentima koji su došli u   Studentski grad, i koji se suočavaju sa zamkama i lepotama velegrada, Beograđani, ukoliko ih u seriji uopšte ima, su prikazani kao prilično zastrašujući soj ljudi: Žanko, koji živi na Dedinju, ima oca alkoholičara a za društvo narkomane i dilere, asistent fakulteta iza mladića koji trubi iz automobila poručuje studentkinji: „Kaži tvom šabanu da ovako može da se ponaša u svojoj selendri”. Studentkinje „časte” jedna drugu onako kako se nekada podrugljivo govorilo: „Viri joj praziluk iz ...!”, a teško je poverovati da devetnaestogodišnjak baš svaku rečenicu počinje sa „krsta ti” ili „krsta mi”... Neuverljivo je i preterano kad devojka iz Beograda, koja zbog banalnog nerazumevanja sa mamom i tatom postaje ilegalac u Studenjaku i kaže: „Nacisti su bili kuce i mace prema mojim roditeljima.” Velika opasnost za svakog glumca predstavlja igranje s akcentima i često se  iz preterivanja  rodi karikiranje. Primer su Vitomir, dorćolski Leskovčanin, i Gagi očigledno jedini taksista u Beogradu koji po čitav dan vozi i to po sniženoj ceni glavne junake serije. Lik Gagija teško može da odbrani čak vrstan glumac poput Igora Đorđevića.

U istom danu prilog o mladom čoveku videli smo u jutarnjim programima RTS-a, Prve, u emisiji „Među nama” i pročitali u nekoliko dnevnih novina. Nije ni sportista, ni glumac, ni muzičar, već, kako bi to njegovi kolege u žargonu rekle, „vrti đevrek”. On je Ljubomir Marinković, vozač GSP-a: nasmejan, ljubazan i odlučan da putnicima olakša i ulepša dan. Lavinu je pokrenula objava na društvenim mrežama u kojoj je opisano kako preko mikrofona poželi dobar dan, prijatnu vožnju, zamoli da se ustupi mesto, napravi šalu...

Momo Kapor je pisao: „Najviše što zahtevam od ljudi jeste učtivost. Kod nas živi vrlo malo lepo vaspitanih ljudi pa se uvek ozarim kada neko ume da se osmehne i kaže – dobar dan...” Ljuba Marinković kaže da voli svoj posao, a osmeh i ljubaznost su način da odaje počast pokojnoj majci.

Ljuba i njemu slični, dobronamerni, fini ljudi su dokaz da nerazumevanje i neosetljivost za druge nisu preovlađujući obrazac ponašanja.

I da se uz malo dobre volje može preživeti Beograd!