Podzemni dom velikog grada

Solun – U uglednom pratećem programu „Film Forward” jubilarnog Solunskog festivala, u kojem se prikazuju filmovi koji nagoveštavaju nove autorske nade, stilove i pomake u svetskoj kinematografiji, predstavljen je i srpsko-kinesko-nemački film „Od sutra počinjem da”  Ivana Markovića i Linfeng Vua. Ovaj 60-minutni film igrano-dokumentarističke strukture imao je zapaženu svetsku premijeru na ovogodišnjem Berlinskom festivalu u okviru programa „Forum”, a uskoro će se naći (23. novembra) i na programu 25. Festivala autorskog filma u Beogradu.

 Ovo je, inače, prvi dugometražni igrani film koji naš mladi i već višestruko nagrađivani snimatelj Ivan Marković (1989) potpisuje kao reditelj. Ali, ne i prvi rediteljski film, jer su u njegovoj filmografiji zabeleženi i kratki filmovi „Bela ptica”, takođe rađen u korežiji sa Linfeng Vuom, i „Centar” , premijerno prikazan i nagrađen na ovogodišnjem Beldoksu.

 U Markovićevom slučaju pozicija direktora fotografije i rediteljski rad sasvim prirodno se nadovezuju. Diplomirao je kameru na beogradskom FDU, a master studije iz oblasti filma završio na Univerzitetu umetnosti u Berlinu. Za filmsku fotografiju je i osvojio nagradu Erste Fondacije i bio proglašen za najboljeg vizuelnog umetnika 2014. godine, a onda su usledili njegovi veliki doprinosi filmovima „Svi severni gradovi” Daneta Komljena, „Ti imaš noć” Ivana Salatića i „Bio sam kod kuće, ali Angele Šanelek koji je ove godine u Berlinu osvojio „Srebrnog medveda”, a Ivan Marković kao direktor fotografije i nagradu žirija na 47. Festu.

Kadar iz filma „Od sutra počinjem da“

 Mladi umetnik živi i radi na relaciji Beograd-Berlin. Solunski festival mu je bio samo usputna stanica na putu za Afriku gde počinje da snima novi film. Posle razgovora sa ljubopitljivom solunskom publikom Ivan je za „Politiku” pojasnio svoju saradnju sa kineskim kolegom koja je dovela do već dva filma i prve srpsko-kineske koprodukcije.

–Linfeng Vua sam upoznao još 2011. godine, a od 2014. sarađujemo i ovo je naš treći zajednički projekat. Naš kratki film „Bela ptica” takođe predstavlja hibridnu formu igranog i dokumentarnog filma. Naš dugometražni prvenac „Od sutra počinjem da” specifičan je i komplikovan projekat, realizovan veoma malim budžetom, za koji sam ideju dobio još prilikom svoje prve posete Pekingu 2014. Tada sam igrom slučaja imao priliku da vidim atomska skloništa adaptirana u male stanove i ta slika ljudi  koji žive ispod površine grada, trudeći se da takav prostor učine prihvatljivim za život, ostavila je na mene veoma jak utisak.

 Markovićev i Vuov film i jeste o tome, o ljudima koji žive ispod površine grada. O migrantskom radniku Liju što noću radi a preko dana spava u podzemnoj sobi, u istom krevetu u kojem i njegov cimer što živi obrnutim ritmom. Oni u svom privremenom domu nisu nikada u isto vreme i takva koegzistencija funkcioniše sve do trenutka dok grad koji neprestano raste ne naloži napuštanje te njihove mirne oaze.

–Ti migrantski radnici što u velike gradove stižu iz ruralnih oblasti, predstavljaju proleterijat savremene Kine. Jeftinu radnu snagu koja omogućava prosperitet megalopolisa. S druge strane, njihove improvizovane stambene jedinice i kvartovi ne uklapaju se u željenu sliku koju ovi gradovi žele da projektuju, jer razbijaju homogenu teksturu modernog i novog poslovnog grada. Svuda po okolini Pekinga, ruševine starih radničkih kvartova okružuju i sakrivaju veliki bilbordi sa digitalnim slikama novih nebodera koji će tu uskoro nići. Migrantski radnici koji omogućavaju rast megalopolisa istovremeno bivaju istisnuti iz njih, kaže Marković.

 Ovu egzistencijalističku i stvarnom životu veoma blisku filmsku priču u kojoj se prate promene u gradskoj sredini i njen uticaj na pojedinca što većinu vremena provodi u mraku i sasvim sam i zato, pošto noću radi a danju spava, taj isti grad ostaje neistražen i nedostupan, Ivan Marković je napisao u koscenarističkoj saradnji sa dramaturgom Tanjom Šljivar. Autor kaže da je „Od sutra počinjem da” film koji, uprkos puno dokumentarnih elemenata i scena u svojoj osnovi narativni. Ta dokumentarnost u njemu prirodno se stvorila tokom samog snimanja, rada sa glumcima naturščicima  i na autentičnim lokacijama.

 Markovićev i Vuov film je izražajno vizuelan, tu do punog izražaja dolazi ogroman talenat i dobro snimateljsko oko Markovića i kao direktora fotografije. Stoga pojavnost grada i protagonista predstavljaju osnovu kojom film komunicira. U tom smislu i u ovom slučaju autorova režija i rad na kameri gotovo da su stopljeni.

 Za „Politiku” Ivan Marković otkriva i da trenutno u Africi radi na eksperimentalnom dokumentarnom filmu umetnice Izabel Hajmerdinger, a da će u naredne dve godine raditi kao direktor fotografije u novim filmovima Angele Šanalek i Ivana Salatića. Svoj sledeći dugometražni igrani film planira da snimi u Srbiji...