Olmertov oproštajni put u Vašington

Od našeg stalnog dopisnika
Kairo, 2. juna – Politička scena u Izraelu nije odavno bilaovako živa, burna i dinamična, ali ona, eto paradoksa, kao da umrtvljuje politička zbivanja naširem bliskoistočnom planu.

Iz Jerusalima stižu vesti da premijer Ehud Olmert sprema „oproštajni put” u Vašington, jer će, kako se dodaje, ovih dana, verovatno, podneti ostavku i sići sa političke pozornice pod pritiskom optužbi da je svojevremeno godinama primao mito od jednog jevrejskog biznismena iz SAD. U Beloj kući je potvrđeno da će se Olmert iduće sedmice sastati sa predsednikom Džordžom Bušom, iako dan i sat još nisu precizno naznačeni.

Na Bliskom istoku je za tango uvek bilo potrebno višeo d dvoje, ali bez Izraela, jednog od dva ključna igrača, svakako nema te političke igre koja bi imala iole dobre šanse da uspe. Pošto se u Izraelu sprema vruće političko leto, što bi najesen moglo dak ulminira prevremenim parlamentarnim izborima, jasno je da će kraj 2008. godine, kao što je bio slučaj isa 60 prethodnih godina, ostati uskraćen za jedno celovito, trajno rešenje palestinsko-izraelske krize,o ko koje se vrti budućnost čitavog regiona.

Setimo se obećanja iz novembra prošle godine, datih na međunarodnoj bliskoistočnoj mirovnoj konferenciji u Anapolisu, kraj Vašingtona. Buš, Olmert, palestinski predsednik Mahmud Abas, a posebno američki državni sekretar Kondoliza Rajs, zračili su optimizmom. Učinićemo sve da do odlaska aktuelne američke administracije postignemo konačno rešenje sa dve države, Palestinom i Izraelom – govorilo se tada. Kasnije je retorička čvrstina nešto popustila, pa je izražavana nada da se postavljeni cilj ipak nekako može dostići.

U međuvremenu je otpala načelno već dogovorena zamisao da se glavni akteri okupe opet, ovaj put u Moskvi, gde bi bili svedeni bilansi dosadašnjih aktivnosti posle Anapolisa. Otkako se afera sa Olmertom zavrtela uzlaznom spiralom, od pre mesec-dva, Anapolis je, zapravo sasvim pao u zaborav. Čak je potpredsednik vlade Izraela Haim Ramon juče citiran da bi (neka nova?) mirovna konferencija mogla doći u obzir.

Kada, s kim, gde – nije rekao. Ramonova razmišljanja potvrđuju da, za Izrael, možda, Anapolis nije nikadani bio održiv. Buš će, tako, početkom 2009. godine, izaći iz Bele kuće bez tog pompezno najavljivanog aduta u ruci.  Dali mu je samo Olmert pokvario planove, ostaje na istoričarima da presude. U svakom slučaju, saldo Bušove bliskoistočne politike ostaje, naprotiv, obojen crno, posebno ako pitate veliku većinu stanovnika dvadeset i dve zemlje arapskog sveta.

Izraelska unutrašnja previranja mogla bi da se prelome u nekoliko etapa. Prva bi bila izbor novog liderap artije Kadima. Tu se tipuje da bi Cipi Livni, šef diplomatije, čija je politička zvezda u usponu, relativno lako istisla Olmerta, pa bi ga, do novih parlamentarnih izbora, smenila i na kormilu vlade.

Druga etapa bili bi izbori, najverovatnije u novembru. Da se glasa danas, pobedio bi izraziti desničar i vođa Likuda Benjamin – Bibi Netanijahu. Levo od centra su laburisti, čiji čelni čovek, ministar odbrane Ehud Barak, ne može računati na pobedu, ali će biti činilac u svim posleizbornim kombinatorikama. Pošto je Kadima pre dve godine nastala kao mekša verzija Likuda, od koje se izdvojila, te dve partije dele dubok jaz i međusobni antagonizam. Znalci zato kažu da bi se Likud, tragajući za partnerom u vladi, radije okrenuo laburistima nego Kadimi, ukoliko bude bio u prilici da okupi većinu u izraelskom parlamentu, Knesetu.