Rajska bašta kneza Lazara

„Vidiš ono brdo pravo, tamo je Prilepac. Tamo je rođen knez Lazar. A tamo, na onom brdu je Crkva Sv. Dimitrija u kojoj su ga krstili”, spuštenim tonom govori mi moj saputnik, tihi profesor, dok se vozimo autobusom prema Gnjilanu. „Ovo je selo Doberčane u kome se nalazi lekoviti izvor Svete Petke. Albanac je vodu skrenuo u svoj posed, dešavale su mu se loše stvari u porodici, a onda je sanjao da mora da vrati vodu u njen tok. Vratio je vodu i dugo održavao crkveno dvorište. Kosio je travu. Tako pričaju ljudi. Mnogi ga pamte. Ovo je sada Kmetovce. Otac Kirilo nazvao je ovo selo rajska bašta kneza Lazara. Tu se svi bave povrtarstvom. Uzgajaju papriku, paradajz, a kupus iz Kmetovca je tražen kao futoški na severu. U svim ovim selima uspeva povrće. Ljudi su vredni, trpeljivi i krotki. Vidiš ono tamo, tamo je selo Petrovac.  Tu je bila crkva posvećena  apostolima Petru i Pavlu.„

Izašli smo u Ranilugu. U autobusu je vladala apsolutna tišina. Bili smo jedini Srbi. Pešačili smo zapravo do sela, na ulazu prešavši most ofarban bojama srpske zastave. Binačka Morava pod njim izgleda jadno i usahlo. Vade pesak u velikim količinama, obrazložio je moj putovođa, a ja pod utiskom prepunih tezgi lepo poređanog povrća koje sam videla u prolazu iz autobusa, razmišljam o tom daru koji daje rodna zemlja.

Redovna autobuska linija iz Prištine prolazi kroz Gračanicu, u Gnjilanu vozač pravi pauzu od dvadeset pet minuta i nastavlja dalje. Za povratak je komplikovano. Iz Raniluga samo jedan autobus polazi u šest ujutru prema Gračanici. Ko želi da putuje kasnije, moraće kolima ili autobusom iz Gnjilana. A do Gnjilana, kako se ko snađe. Nije to česta praksa. Ako su ljudi na muci, moraju da plate taksi.

Priču o Petrovcu nastavlja unuk Živka Manasijevića koji je dvadeset jednu godinu posle Drugog svetskog rata brinuo o crkvi. U to vreme niko drugi nije smeo da se prihvati te obaveze. Čak je i Živkov sin dobio batine u školi zbog toga što je kao srednjoškolac bio kum na crkvenom venčanju. Živkov unuk Predrag se priseća da je cela porodica postila sve dok je Živko bio živ. Bili su bogata familija, imali su stoku, obilje belog mrsa i suvog mesa. Deca, međutim nisu smela ni da pomisle, a kamoli da pruže ruku i uzmu nešto od nedozvoljenog u vreme posta. Zato su se deca radovala praznicima Vaskrsu i Božiću.

Do 1962. godine Petrovac je bio čisto srpsko selo. Tada su meštani počeli da se iseljavaju. U selu sada žive samo Albanci, ali imaju samo dva đaka do četvrtog razreda. U opštini Kosovska Kamenica  devetnaest škola, pričaju, treba ugasiti. Bilo je, kaže, na televiziji. Mnogo Albanaca iz ovog kraja odlazi.

Crkvu su srušili 1999. godine. Onaj koji je zvono bacio u reku nije mogao da se smiri danima i noćima. Neprestano mu je zvonilo u glavi, pa je po savetu nekog starca otišao da zvono izvadi iz reke. Tako pričaju ljudi.

Na Petrovac su naslonjena sela Pančelo i Tomance. Pančelci su hteli da obnove crkvu, sakupljen je novac, temelj je osveštan, ali sa gradnjom se nije nastavilo. Aktuelna vlast nije dozvolila.

O tome mi pričaju mladići koji me voze za Gračanicu. Sa plamtećom ljubavlju pričaju o svom zavičaju. Govore o udaljenim, gotovo zaboravljenim selima u kojima se živi kao u devetnaestom veku. Stare kuće, bašta i nešto od stoke formula su njihovog preživljavanja. Niko ih ne obilazi, niti oni od ma koga bilo šta traže. E, uoči nekih prethodnih izbora dosetio se neki kandidat, pa je krenuo u obilazak tih usamljenih gorštaka i tražio da se na ikoni zakunu da će za njega glasati. Nisam pitala ko je, čiji je, ni kako je prošao taj kandidat. Sapletoše me razne emocije unutrašnjeg dijaloga. Ali znam zasigurno – taj je znao postojanost ovih ljudi.

Dok fotografišemo stare kuće okrečene u belo, okićene nizovima suve crvene paprike, moji sagovornici mi pokazuju gde se odvaja put za manastir Draganac, onaj koji je knez Lazar posvetio svojoj ćerki Dragani. Život tog manastira ujedno je i žila kucavica Kosovskog Pomoravlja. Srednja muzička škola u selu Stanišor je rasadnik zdrave omladine koja muzikom opstaje.

Mnogi pamte i izvor celebne vode u mestu koje su zvali Svintula, kod sela Mogila, blizu Klokot banje. Na tom mestu, vele, iz ostataka oltarskog zida izvire voda u tri mlaza. Mnogi su, umivajući se tom vodom, stekli porod i zdravlje. A dolazili su pešačeći do ovog mesta svake godine na Istočni petak, jednom čak u povorci koju je predvodio patrijarh Pavle. I ponovo tvrdnja da je ovu vodu neko u selu skrenuo u svoj posed. Međutim Mitra tvrdi, da su pokušali ali nisu smeli da diraju izvor jer bi ubrzo neki „pošuntaveli”.

Govore moji mladi prijatelji i o zidinama manastira Ubožac kod Kosovske Kamenice koji datira iz dvanaestog veka, a pominje se u spisima iz šesnaestog veka.

Na zidu kuće porodice koje vodi poreklo iz Petrovca ukras je umetnička slika crkve iz njihovog sela  urađena na osnovu sačuvane fotografije. Ne prepuštaju je zaboravu jer u njoj su se venčali i krstili troje od četvoro svoje dece. Jedan od sinova priča kako se zbilo teško vreme kada je njegov deda sa porodicama svojih sinova morao da se pokrene iz rodnog sela.

Za Vidovdan, kada vladika raško-prizrenski odlikuje majke sa četvoro i više dece odličjem Majke devet Jugovića, najveći broj ovih priznanja ponesu iz godine u godinu, upravo majke iz Kosovskog Pomoravlja.

Pesnikinja, živi u Nišu i Gračanici

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista