CRNI PI-AR

Nedavno, ne nekoj svečanosti u unutrašnjosti, moj prijatelj stupio je u razgovor sa nepoznatim, pa kao što je i običaj, upitao ga je šta je po zanimanju i gde radi.

Ja sam, veli on, crni pi-ar.

Moj prijatelj je upitno podigao obrve. Zna za glasnogovornike stranaka, institucija, preduzeća, ali nije čuo za te „crne”. Šta li mu je to?

Čovek mu je predusretljivo objasnio, a prijatelj mi prepričao.

U Beogradu postoje tri takve agencije. Kada poručilac zatraži da neko bude ocrnjen u glasilima (a to, naravno, košta), njihov je posao da porudžbinu sprovedu. Imaju razgranatu mrežu agenata i zavidnu bazu podataka. Nedostatak pouzdanih činjenica nije smetnja. One (činjenice) počesto mogu samo da pokvare priču. Sa urednicima se dogovori cena objavljivanja. Ponekad agencija nudi gotov tekst, češće redakciju snabdeju „podacima”, poželjno je i fotografijama.  

To je, otprilike, priča čoveka koji se predstavio kao crni pi-ar. Po završetku druženja, seo je u luksuznu limuzinu i odjezdio za Beograd. Agencija mu je, rekao je, u Nemanjinoj ulici.

Moj prijatelj je ostao gledajući za njim i požurio da saznanje podeli sa mnom.

U prvi mah sam bio sumnjičav. Tražio sam još podataka koji bi potkrepili priču. Gotovo da sam je i potisnuo, ali pošto čitam takozvanu žutu štampu, senzacionalističku, tabloidnu, upravo onu koja se, između ostalog, bavi i bojenjem ljudi u crno, u sećanje mi se vraćalo ono što sam čuo. Iz teksta u tekst, činilo mi se da sam sve više primećivao uticaj i umešanost „crnih pi-ara”.

Evo, uzmimo „Gazetu” od pre neki dan, gde je na naslovnoj strani, u vrhu pisalo: „Senzacionalno”, a ispod, krupno, u tri reda: „Koštunicu ostavila žena i odvela mačke!” A u podnaslovu: „... i kako je agent MI-6 Aca Vučić otkrio Tadićevu seks aferu”. Uz navedeno objavljena je i fotografija Vojislava Koštunice, predsednika Vlade Srbije, i njegove žene Zorice Radović.

Tako, elem, izgleda naslovna strana, a unutra tekst počinje sa pitanjem da li smo već čuli „da Boris Tadić ima novu ljubavnicu, poznatu beogradsku glumicu s kojom je odskora počeo da živi?”

Pa nastavlja: „A da li možda znate da su Tomislav Nikolić i njegova stranačka koleginica i zemljakinja iz Kragujevca Nataša Jovanović već nekoliko godina ’u šemi’?” U tekstu se kazuje i da je Aleksandar Vučić „...u službu Njenog kraljevskog visočanstva vrbovan dok je početkom devedesetih živeo u Londonu”.

„Tračeva ovih dana” – piše „Gazeta” – „nije pošteđen ni lider Nove Srbije Velja Ilić, za kog se sada može saznati da je svoju stanku svojevremeno napravio po nalogu VBA, odnosno da je on već godinama vojni obaveštajac.”

Najveća zanimljivost ovog teksta je da je on, uprkos svemu navedenom, napisan da bi, kobajagi, objasnio kako i zbog čega nastaju tekstovi s ciljem da nekog ojade.

To se, očito, ne vidi iz naslova i, uopšte, opreme teksta već tek kada počnu da se čitaju sitna slova. Čitalac je zapravo prevaren. Videvši navedeni naslov i ostalo, on kupuje novine i onda saznaje (objašnjavaju jedan analitičar i jedan direktor marketinga) da „čaršija vrvi od priča o ’seksualnim sklonostima’ političara kad god je zemlja u krizi” (znači, stalno) i da u većini slučajeva ima bar zrnce istine, jer je tako priča uverljivija. Primera radi, „Gazeta” podseća na priču da su braća Draško i Mirko Petrović (bivši direktor „Telekoma” i prvi čovek „Dunav osiguranja”) zapravo vanbračni sinovi Vojislava Koštunice, koju, ma koliko neverovatna bila, potkrepljuje činjenica da njih dvojica fizički zaista podsećaju na lidera DSS-a!”

Objašnjavajući tvrdnju iz naslova, „Gazeta” piše: „Šta je od svega istina a šta ’nadogradnja’ teško je reći jer, po pravilu, nije moguće ustanoviti od koga je informacija potekla.”

Sagovornici „Gazete” objašnjavaju da se može ustanoviti iz koje kuhinje je potekla priča kada se sazna kome bi išla u prilog. Najuverljivije su one priče, vele, koje su „negde na tragu istine”, u drugu grupu spadaju tračevi koje plasiraju samo akteri senzacije, a najmnogobrojnije su one koje političari plasiraju protiv rivala.

Kada Vojislavu Koštunici (pred izbore 2000) nisu mogli naći ništa da ga ocrne, smišljena je priča o gajenju čopora mačaka. „Taj trač je objavila ’Politika’ i preživeo je do danas, a sada ga koriste Koštuničini dojučerašnji saborci a sadašnji rivali.”

Eto, lepo piše da je trač, ali „Gazeta” to u naslovu i opremi teksta nigde ne nagoveštava.