Moja Desanka

INTERVJU
Svaka vrsta pisanja o životu je istovremeno pisanje o sebi i o drugima, ili obrnuto, o drugima i o sebi. Desanka Maksimović je velika srpska pesnikinja koja je u svom dugom i stvaralački plodnom životu zaista bila kraljica jezika i stiha, savremeni narodni pesnik. Samim tim svi savremeni srpski pesnici su, na izvestan način, i njeni sledbenici.

Pesnikinja Duška Vrhovac ovim rečima počinje priču o Desanki Maksimović i, istovremeno, o sebi i svojoj poeziji, a posebno o svojoj najnovijoj knjizi „Moja Desanka” koja je upravo objavljena i nedavno predstavljena na velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu.

Knjiga sadrži pesmu-poemu „Poseta Desanki”, autorkina sećanja na veliku pesnikinju, pesme iz knjige „San po san” koje su dovele do ličnog kontakta između dve pesnikinje, izbor od 100 Desankinih pesama i njenu obimnu biobibliografiju, a na DVD-u je istoimeni film snimljen u Brankovini, u kojem stihove Desanke Maksimović i Duške Vrhovac kazuje glumica Ksenija Jovanović. Pogovor „U prostorima Desankinog ozračja” napisala je Ljiljana Šop. Na korici je slika Milića od Mačve, a u knjizi ilustracije Koste Bunuševca.

A, kako kaže Ljiljana Šop, u ovoj knjizi mogu se ogledati svi: i oni koji su poznavali Desanku i oni koji nisu uspeli ili stigli da je upoznaju, ali znaju njenu poeziju.

Desanka je pesnikinja koja je direktno uticala na Vas da se posvetite poeziji. Kako?

Ovde nije reč o književnom uticaju, već o onom presudnom, ljudskom, kada vam neko, možda i nehotice, pomogne da donesete važnu odluku koja na neki način bitno utiče na vaš dalji profesionalni, lični ili životni put. Uloživši trud da me nađe i lično mi iznese svoje mišljenje o mojoj prvoj knjizi, svoje oduševljenje čak i svesrdnu podršku, Desanka je uticala da i sama shvatim da se ništa ne da nadoknaditi kada mu prođe vreme, da nemam pravo da se zbog drugih poslova ili porodičnih obaveza „zamerim” upravo onom bogu koji je prema meni bio darežljiv, bogu poezije. Do tada, do tog presudnog telefonskog razgovora sa Desankom, uglavnom sam bila maćeha svojim pesmama. Od tada, umesto povremenog „rasipanja” po listovima i časopisima, usledile su moje pesničke knjige.

Vaša knjiga je neobična: i sami se pitate da li pišući o Desanki pišete o sebi, ili obrnuto. Šta je (ko je) Vaša Desanka? Koliko je kao pesnik uticala na Vas?

O mojoj pesničkoj srodnosti sa Desankom možda je najtačnije napisao Miroslav Egerić: pod istim suncem, na istom proplanku jahale smo Pegaza. Nasuprot blagosti njenog stiha stoji izvesna oporost mog stiha, njenoj krotkoj prirodi suprotstavlja se moja buntovnost, a njenoj patrijarhalnoj privrženosti ustaljenom redu moja potreba za samospoznajom... Dakle, slobodno mogu reći da Desanka nikada nije bila moj književni uzor, ali moja Desanka, osim što je velika pesnikinja, istovremeno je i veliki i dobar čovek. Plemenita i dobronamerna, dobro poznavajući ljudsku prirodu i sve njene slabosti i krhkost, za sve je tražila i nalazila opravdanja i molila pomilovanje.

Da li se Desanki danas odužujemo onako kako zaslužuje? 

Mislim da se Desanki, kao ni Isidori i mnogim drugim velikanima naše kulture i jezika, ne odužujemo dostojno, niti njihove jubileje obeležavamo na savremen i nama samima koristan način. Često ima razloga da se toga postidimo. U ovom vremenu u svetu, ovakvom kakav je, ali u koji želimo da se uključimo i budemo njegov komplementarni deo, kulturna diplomatija prethodi političkoj. Ali nju ne predstavljaju prijatelji i simpatizeri stranaka i aktuelnih političara već stvaraoci sa priznatim delom. A stvaraoci značajnog dela su uvek i dobri ambasadori. Međutim, potrebno je da takav odnos prema sopstvenoj kulturnoj baštini i savremenom stvaralaštvu bude deo kulturne strategije države i institucija, a ne da bude prepušten inicijativi ili mogućnostima pojedinaca.

Najčešće opravdanje za većinu propusta te vrste u nas jeste nedostatak novca, iako se često radi o neodgovornosti, neznanju ili nekompetentnosti zaduženih za poslove kulture. Kada tome dodate stvarno siromaštvo stanovništva i zaokupljenost većine pukim preživljavanjem, ne čude ni podaci o zatvaranju knjižara stanju u izdavaštvu i opštem prividu kojim pokrivamo zabrinjavajuću stvarnost.

Nagrada koja nosi ime muža Desanke Maksimović, Sergeja Slastikova, već četrnaest godina ne postoji. Inflacija je „pojela” novac iz Desankine zaostavštine za nagradu, Zadužbina Desanka Maksimović ne pomaže, a Udruženje književnih prevodilaca ne uspeva da reši ovo finansijsko pitanje. Još jedan nemar prema kulturnoj baštini?

Nagrada Sergej Slastikov, koju je utemeljila Desanka za najbolji prevod dečje književnosti, a čiji fond su pojeli skakavci i hiperinflacija – nije obnovljena.Nije, a trebalo je da bude. U svom razmišljanju o budućnosti, utemeljujući tu nagradu, Desanka je sigurno imala na umu njenu misiju, a ne samo svoju ljubav prema Sergeju Slastikovu. Ta misija je briga o prevođenju svetske književnosti za decu na srpski jezik. Dakle, briga za doba kada se formiraju i književni ukus i životni stavovi.

Anđelka Cvijić

---------------------------------------------------------

Prekinuta tradicija

– Prošle godine prekinuta je tradicija da gosti Beogradskog međunarodnog susreta pisaca posećuju Brankovinu i Desankin grob u porti crkve gde ih je pesnikinja za života dočekivala sa hlebom i solju i ulivala im ljubav prema Srbiji i, verovatno zahvaljujući i tome, osvojila sjajni rekord jedinstvenog pisca u svetskoj književnosti kome je posvećen najveći broj pesama i stihova drugih pesnika. Ove godine prekinuta je tradicija dodele nagrade Desanka Maksimović u Brankovini, i na jedvite jade održana je u Valjevu. Ni sajt Zadužbine godinama nije ažuriran. Sve to je već više od nemara.