Kad japanski crkveni hor zapeva „Gospodi pomiluj"

Pošto je ljubazno prihvatio molbu da ih poseti u Tokiju i služi u njihovoj crkvi, japanski sveštenici nisu zaboravili da đakona Nenadu Idrizoviću pitaju koliko je visok. Želeli su da mu obezbede odgovarajuću odeždu za bogosluženje. I to su i učinili.

Sredinom novembra, đakon dr Nenad Idrizović, sveštenik Hrama Svetih apostola Petra i Pavla u Topčideru i načelnik Odeljenja za čuvanje i pristup fondovima Narodne biblioteke Srbije, bio je na službenom putovanju u Tokiju. Želeo je da tom prilikom poseti i Japansku pravoslavnu crkvu i služi sa njima u prestoničkoj Crkvi Vaskrsenja Hristovog. U ovom hramu, đakon Nenad sasluživao je na liturgiji koju je predvodio poglavar japanske crkve mitropolit Danilo (Nuširo). Bogosluženje je najvećim delom na japanskom, ali ovog puta u tokijskom hramu čuo se i srpski jezik.

Hram Vaskrsenja Hristovog nalazi se na lepom uzvišenju u Tokiju, mešavina je ruske i vizantijske arhitekture, pleni lepotom i veličinom koja nadmašuje beogradsku Saboru crkvu, opisuje za „Politiku” đakon Nenad Idrizović.

– Liturgija je počinjala u deset časova i trajala oko tri i po sata. Svaka služba, u ovom slučaju je bila arhijerejska liturgija, ista je gde god da se odvija, bez obzira na jezik, poredak službe je isti i čovek uvek može da se snađe. Ali što se tiče samog pojanja, to je bilo neverovatno. Hor je bio savršen, pojali su na japanskom osmoglasne melodije, uglavnom ruske. Zamolili su me da služim na srpskom, jer su rekli da se ne sećaju da je neko iz naše zemlje služio u tokijskoj crkvi. Doduše, služio je tu 1991. otac Ljuba Petrović, ali ovo su mlađi sveštenici, mitropolit je tu od 2000. godine, pa se toga ne sećaju. Kada sam proiznosio jektenije na srpskom, hor je odmah prepoznao o čemu se radi i odgovarali su na crkvenoslovenskom „Gospodi pomiluj” – priča otac Nenad Idrizović.

Na liturgiji je bilo oko 200 vernika, većinom Japanaca, što je, kako su mu objasnili tokijski sveštenici, uobičajen broj prisutnih na bogosluženjima. Bilo je tu i nekoliko ljudi iz naše zemlje, na radu u inostranstvu, a posle službe svešteniku Nenadu prilazili su Japanci da mu zahvale što ih je posetio.

– Neki od njih su preko Uneska posetili manastir Visoke Dečane i meni vrlo dragu svetinju, budući da sam poreklom iz sela u njegovoj blizini – kaže Nenad Idrizović.

Japanska pravoslavna crkva, inače, ima status autonomne i nalazi se pod okriljem Ruske pravoslavne crkve, budući da su se krajem 19. veka Japanci sa pravoslavljem i upoznali zahvaljujući jednom Rusu: svetom Nikolaju Kasatkinu. On je u ovu zemlju došao 1861. a prvi učenici bili su mu samuraji. Ostala je zabeležena priča o samuraju i šintoističkom svešteniku Takumi Savabeu, koji je namerio da ubije Nikolaja Kasatkina kao neprijatelja japanskog naroda, ali ga je prvo saslušao, a potom i prihvatio njegovo pravoslavno učenje i postao prvi japanski pravoslavni sveštenik.

– Samuraji u tom periodu više nisu mogli da postoje kao posebna jedinica, već su se vodili kao paravojne formacije i morali su da se uklope u sistem kao deo vojske, policije, kao učitelji u školama... Neki nisu mogli da se prilagode tome i zato su u hrišćanstvu videli vrstu borbe protiv vlasti. Evropski narodi kada su primali hrišćanstvo, pored vaskrsenja koje je suština naše vere, videli su u njemu iskupljenje, isceljenje, pokajanje, blagost, milost Božju. To je ono što je privuklo evropske narode, a kod Japanaca je potpuno drugačije. Oni su primili hrišćanstvo zato što su u Hristu videli njegov čvrst karakter koji oni žele da imaju, njegovu jaku volju i karakter njegovih učenika koji su bili spremni da stradaju – objašnjava otac Nenad.

Uz to, u doba Nikolaja Kasatkina hrišćanstvo je još bilo zabranjeno zakonom, pa je propovedanje zaista moglo da se plati i glavom. Vremena su se, međutim, menjala, pa je tako pred početak Drugog svetskog rata Japanska pravoslavna crkva priznata od strane države, ali je tada donet i propis koji je i danas na snazi: da sveštenici mogu da budu isključivo Japanci.

– Oni pored svojih japanskih imena i prezimena, imaju i krštena imena koja su uvek slovenskog porekla. Parohijski đakon se zove Ilija, mitropolit je Danilo, sveštenici Serafim, Gavrilo, Pavle i tako se i predstavljaju. Ima još jedna zanimljivost. Poznato je svima da se Japanci pozdravljaju naklonom i da se rukovanje smatra gotovo nepristojnim. Kod japanskih pravoslavaca nije tako. Oni se, poput drugih pravoslavaca, i rukuju i grle i ljube prilikom pozdravljanja. Prisni su, kao da odete u bilo koju pravoslavnu zajednicu, ne osećate nikakvu razliku. Pravoslavni se prepoznaju svuda u svetu i bez obzira na razlike u jezicima, bliskost se brzo uspostavi – kaže đakon Nenad.

U Japanu oko 10.000 pravoslavaca

Broj pravoslavaca u Japanu opada i danas ih ima oko 10.000. U Tokiju imaju sedam parohijskih crkava, a tu je, pored Crkve Vaskrsenja Hristovog, i sedište autonomne Japanske pravoslavne crkve, čijeg poglavara mitropolita Danila sveštenik Nenad Idrizović opisuje kao uvek nasmejanog čoveka. On je, poput najvećeg broja Japanaca koji služe u crkvi, bio parohijski sveštenik, a kada je ostao udovac rukopoložen je za episkopa. Uprkos pokušajima da obnove monaštvo, ono u Japanu jednostavno nije zaživelo, pa manastira gotovo da i nema, objašnjava naš sagovornik.