NATO u krizi identiteta

Po drugi put ove godine u Londonu NATO je proslavio sedamdeseti rođendan – živ, ali sa znacima  hronične bolesti koja je još u aprilu na prvoj proslavi konstatovana (problemi strategije, transatlantski odnosi i funkcionisanje, finansiranje). Doduše nije u stanju „moždane smrti”-dijagnoze koju je nedavno postavio  francuski predsednik Emanuel Makron, što ne smanjuje rizik napredovanja ka akutnom stanju. Upravo je taj rizik i doveo do glavnog zaključka londonskog samita: da generalni sekretar Jens Stoltenberg treba da formira „stručnu grupu” („savet mudraca”) koja će se u narednom periodu posvetiti utvrđivanju terapije (definisanje strategije)  kako bi se izbegao ishod iz dijagnoza francuskog predsednika.

Sam samit je protekao uglavnom u izbegavanju teških tema. Američki predsednik Donald Tramp je za razliku od ranijih skupova ove vrste bio uzdržan, verovatno suočen sa problemima kod kuće (opoziv) i kontekstom predizborne kampanje, priklanjajući se narodnoj mudrosti „strpljen-spasen”. Francuski predsednik je ostao dosledan dijagnozi koju je izrekao i opet ju je ponovio bez ustručavanja. Ostali su manje-više asistirali u nastojanju da se glavna poruka „svi za jednog, jedan za sve” i praktično demonstrira. Kada se sve sabere pravom uspehu (zajednička izjava) odlučujuće je doprineo turski predsednik Redžep Tajip Erdogan odustajanjem od insistiranja da Severnoatlanstska alijansa Kurde proglasi teroristima i time opravda intervenciju u Siriji protiv „saveznika”, kao i prihvatanje zahteva Poljske i Baltika da se ojačaju vojne efektive zbog ruske opasnosti.

I ovaj NATO samit je potvrdio da se alijansa nalazi u određenoj krizi  identiteta, strategije i funkcionalne kohezije, što se već videlo na primerima G  proletos i EU u postizbornom periodu. Potvrđuje se da novi svetski poredak što nastaje na bazi multipolarnosti i promena na globalnom planu, a na štetu zapadne dominacije, proizvode posledice na koje Zapad još nema pravi odgovor.

Pitanje identiteta je posebno naglašeno u slučaju NATO-a Valja podsetiti da se radi o primarno vojnom savezu sa uverljivom vojnom silom, kao glavnim subjektom i mehanizmom delovanja, ustanovljenom u odbrambene svrhe u Evropi. Nestankom direktnog protivnika Varšavskog pakta ostao je bez suštinske funkcije. Započeto protivpravnom agresijom na SRJ, a sada i u novim globalnim okolnostima NATO prerasta u poseban mehanizam za očuvanje postojećih i osvajanje novih pozicija u interesu alijanse, sa jedne strane, i za suprotstavljanje ključnim rivalima na globalnoj sceni Rusiji i Kini, sa druge strane. U prvom slučaju dolaze do izražaja različiti interesi, posebno u kontekstu transatlantske kohezije i funkcionisanja: evropski saveznici u prvom redu imaju u vidu osnovni identitet – sopstvenu odbranu i geopolitičke interese u Evropi za razliku od SAD koje to stavljaju prevashodno u funkciju potvrde sopstvene dominacije globalnog karaktera uključujući i prema saveznicima. U drugom dominira kontekst globalnog nadmetanja i rivalitet u trouglu Vašington–Moskva–Peking koji u prvom redu istura interese SAD i stavljanje mehanizma NATO u širu globalnu i pretežno vanevropsku funkciju. To je upravo ovaj samit i potvrdio time što je glavnom razlogu postojanja i funkcionisanja NATO-a – suprotstavljanje Rusiji i ruskoj „pretnji” – pridodata i Kina, a NATO dobio zadatak da razmotri i učešće u dalekoistočnoj strategiji suprotstavljanja i odvraćanja. I ovde do izražaja dolazi određeni sukob interesa, jer je za Evropljane  Rusija evropska zemlja od koje zavisi svaki mir i stabilnost na kontinentu. Na to, takođe, ukazuje francuski predsednik koji nije usamljen (Turska, Italija i dr.). Prosto ako Rusija neće sukob onda ofanzivan nastup NATO-a (vojno jačanje, sankcije) prema njoj može biti i rizik za stvarni sukob velikih razmera po treći put na kontinentu.

Strateški karakter i sadržaj odnosa sa Rusijom koji su osnaženi u Sočiju 4. ovog meseca u susretu Vučića i Putina obezbedili su indirektno prisustvo Srbije i na ovom samitu NATO u kontekstu „ruskog malignog uticaja”, osnove nastupa i geopolitičkog interesa alijanse na Balkanu koji se manifestuje i preko EU. Nova predsednica Evropske komisije gospođa Ursule fon der Lajen projektuje upravo geopolitiku kao glavnu tačku buduće agende, dok je francuski predsednik trpeo i trpi najveći odijum zbog sprečavanja otvaranja pristupnih pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom, jer to otvara put za „prisustvo i uticaj drugih”: Rusije, Kine, Turske. Geopolitika znači ostaje dominantni interes i motiv (svojevremeni prijem Rumunije i Bugarske) transatlantske zajednice pristupom statusu pre standarda, što se u našem slučaju direktno primenjuje na primeru KiM od priznanja „Kosova” do uslova za prijem u EU. Otuda će suzbijanje „ruskog malignog uticaja” i u narednom periodu biti okosnica pristupa transatlantske zajednice (NATO i EU) odnosima sa Srbijom i u tom kontekstu odgovarajućeg pritiska po metodologiji koju definiše dosta istrošena „ponuda” o evropskoj perspektivi sa osporavanjem „sedenja na dve stolice” i isticanjem potrebe da Srbija bude na „pravom putu”.

Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista