Tišina i samoća slamaju žrtve napasnika

Policija je identifikovala napasnika koji je pre četiri dana silovao radnicu u butiku "Stil" u širem centru Beograda. Inspektori koji intenzivno rade na rasvetljavanju ovog slučaja sumnjaju da je isti napadač dan kasnije opljačkao i pokušao da napastvuje prodavačicu u optičarskoj radnji u Ulici vojvode Stepe. Prema nezvaničnim informacijama, napadač je odranije poznat policiji.

Žrtve su napasnika opisale kao mladića romske nacionalnosti, visine oko 175 centimetara, kratke kose, crnih gustih obrva i bradom starom nekoliko dana.

Prema policijskim statistikama, u Srbiji se godišnje prijavi oko 40 slučajeva silovanja, od kojih se čak oko 30 dogodi u Beogradu. Silovanja se najčešće dešavaju uz primenu fizičke sile, ali i uz ucene i pretnje. U najvećem broju slučajeva silovanje je planirano, a napadači koriste situacije u kojima je osoba ugrožena, ranjiva i nesposobna za odbranu.

Prema rečima sagovornika iz policije, silovatelji su osobe koje imaju poremećen seksualni nagon, psihopatske su ličnosti i ne mogu da se suzdrže od silovanja.

– Dokle god mogu da misle, silovatelji ne prestaju sa zločinima. Oni se nadaju da neće biti prijavljeni i zato za žrtve biraju slabije žene. Napasnici ne mogu da suzbiju nagon i kada god im se ukaže prilika oni je iskoriste da napadnu ženu. Po pravilu to nikada ne bude samo jedna žrtva – objašnjavaju u policiji.

Psihijatar Aleksandra Franić, iz Savetovališta za decu i omladinu u Domu zdravlja Zemun, kaže za "Politiku" da je žrtva silovanja doživela traumu, a od toga kakva je struktura ličnosti, koliko je jaka, od njenog uzrasta, podrške, okruženja u kojem živi, zavisi i sa kojim će se posledicama ovog zločina suočavati.

– Generalno, to su psihološko-emotivne posledice u smislu ostvarivanja i emotivnih i fizičkih kontakata sa drugim ljudima, a naročito sa polom zlostavljača. To su prvenstveno strah i nesigurnost, doživljaj da je svet odjednom izgubio svoje boje i postao tamno, nesigurno, zastrašujuće mesto, stalno okretanje preko ramena od bojazni da ih neko prati, osećaj progonjenosti. Žrtve često imaju osećaj "uprljanosti" usled čega se nebrojeno mnogo puta tuširaju u toku jednog dana misleći da će tako sprati taj osećaj. Nažalost, taj osećaj nije spoljna manifestacija već deo unutrašnjeg sveta i nemoguće ga je odstraniti iz sopstvenog iskustva tako lako – objašnjava Aleksandra Franić.

Psihijatar smatra da se u našoj sredini još u velikoj meri ćuti o silovanju.

– Žrtve skrivaju svoju traumu. One se plaše da im niko neće verovati, da će biti optužene da su isprovocirale nasilnika. Žrtve stalno sebi postavljaju pitanja: da li sam ga isprovocirala, šta sam pogrešno uradila, da li sam možda ja kriva. Kod njih uvek ostane neka vrsta krivice. Nažalost, živimo u društvu koje često podržava taj osećaj krivice da je nekako sama žrtva kriva i odgovorna za ono što se dogodilo, za to što neko nije ispoštovao njeno "ne", i što je uprkos tome narušio njen fizički i emotivni integritet – smatra naša sagovornica.

Sa druge strane, kaže Franić, kazne za silovatelje su minorne u odnosu na težinu krivičnog dela koje je učinjeno i njegove posledice.

– Žrtva je, osim već doživljene traume, suočena i sa retraumatizacijom kroz krivični i sudski postupak. Ona prvo u policiji daje iskaz, pa kod lekara, a zatim mora da prođe i kroz suđenje. Na kraju žrtva mora da se suoči sa malom kaznom koju će po važećem zakonu dobiti njen napasnik i sa time da će se on opet kroz nekoliko godina naći na ulici. Ona se zapravo konstantno vrti u jednom neregulisanom krugu pravno-zakonskih rešenja. Stoga bi, u tom pravcu, jedna od pomoći svakako bilo uspostavljanje adekvatnije pravne i zakonodavne regulative – napominje Franić.

Sa druge strane žrtvama silovanja je neophodna psihoterapijska pomoć koju je, kako kaže naša sagovornica, teško i skoro nemoguće dobiti u državnim ustanovama.

– Pružanje ovakve pomoći retko ko može kod privatnika sebi da priušti, budući da jedna seansa košta od 20 evra pa nadalje. Tako da u ovoj oblasti ne postoji ni odgovarajuća zdravstvena regulativa. Sama trauma ne mora biti najveće oštećenje, već tišina i samoća posle nje, prazan prostor u kome ne postoji adekvatna šansa ni način da se iskustvo traume proradi sa nekim, da dođe do neophodne reparacije. Žrtva se često pita da li će preživeti. Njoj se jasno mora staviti do znanja da može da preživi, da svet još može biti sigurno mesto, sa ljudima koji su tu da slušaju, poveruju, neguju, zbrinu, zaštite – objašnjava psihijatar Aleksandra Franić.