„Besa" – nekada reč tvrđa od kamena

Izraelska rediteljka i istoričarka Jael Kacir snimila je dokumentarni film „Albanski kodeks”. Na Etnološkom festivalu u Beogradu srpski gledaoci su imali mogućnost da vide i procene, pored ostalog, da li je albanska „besa” stvarno bila tvrđa i od kamena, da li je kod naših kosovskometohijskih Šiptara nadilazila surovost života na Balkanu.

Na osnovu svojih znanja i iskustava rekao bih da je „besa” fenomen koji zaslužuje da se pažljivo razmatra u društveno-istorijskim okolnostima. Ona je imala dugu i protivurečnu istoriju značenja u našem narodu na Kosovu i Metohiji. U pomenutom filmu, a i kroz istoriju, „besa” je u odnosu na Srbe upotrebljavana sporadično. Odavno je prošlo vreme kada su najbolji sinovi šiptarskog naroda čuvali Pećku patrijaršiju kao zenicu, jer su njihovi preci dali „besu” da će to zauvek činiti. Danas je u toj ulozi Kfor. U poslednjim decenijama izgubili su živote, osim Srba, i mnogi Šiptari. Među ubicama mnogo je Šiptara koji su sinovi onih koji su nekada zaista bili zatočenici „bese” date Srbima.

Prema tekstu u„„ Politici”, od 2. decembra, pod naslovom „Reč čvršća od kamena”, rediteljka kaže da je film snimila u znak zahvalnosti Albancima jer su spasli mnogo Jevreja u toku Drugog svetskog rata. Navodno, to je bila njihova odluka koju simboliše „besa”. Razumljiva je zahvalnost za tako veliko delo – spasavanje Jevreja – koji su se sklonili u Albaniju. Takva odluka zaslužuje priznanje. Ali rediteljka se prozirnom posrednošću umešala i u savremena događanja na Balkanu, u kojima Albanci nisu tokom razbijanja Jugoslavije i Srbije odigrali tako humanističku ulogu.

S obzirom na to da gospođa Kacir nije samo rediteljka nego i istoričarka, nije smelo da joj promakne da albanska država nije postupala na isti način u to surovo ratno vreme prema Srbima. Ubijani su redom i masovno proterivani sa prostora novoosnovane fašističke države „velike Albanije”. Nemci i Italijani su je formirali na početku Drugog svetskog rata i predali na upravljanje svom vernom saradniku kralju Zoguu. U srpske kuće i na srpska imanja su doseljavali albanske porodice. Ova istoričarka o njegovoj vlasti govori kao antifašističkoj. Pri tome ignoriše činjenicu da je u Albaniji delovao antifašistički partizanski pokret pod rukovodstvom Komunističke partije.

Dužni smo da podsetimo da je u tu fašističku kvazidržavu bio uključen i veći deo južne Srbije. Novi Pazar je dobio specijalan status za nastavljanje ubijanja Srbije. Tiranski diktatori su direktno postavili svog Aćif-efendiju za komandanta i on je počinio nezapamćene zločine nad Srbima. Dr Sulejman Ugljanin, kao čelnik Stranke demokratske akcije, sa istomišljenicima ga je odlikovao za ratna krvava dela spomenikom usred Novog Pazara. U ovom kontekstu treba podsetiti da je Hitler iz novoformirane „„velike Albanije” izdvojio rudnik Trepču sa okolinom i direktno ih vezao za nemački rajh. Podsetio bih i na obraćanje tadašnjih sandžačkih begova fireru sa molbom za autonomiju Sandžaka, odnosno Stare Raške.

Istoričarka Kacir je proglasila Italijane u Albaniji za okupatore, iako su oni utemeljivači „velike Albanije”, zajedno sa Germanima. Zatim tvrdi da su Albanci spasavali Italijane od Nemaca posle kapitulacije Italije. Ispada da su Albanci, uključujući i Šiptare iz Srbije, bili protivnici Sila osovine. Podsetio bih istoričarku da su 1945. šiptarski balisti digli ustanak protiv jugoslovenskih partizana, iako su prethodno prihvatili saradnju.

Neverovatno je da ova jevrejska istoričarka nije znala za krvave zločine šiptarskih terorista za vreme NATO agresije na SR Jugoslaviju. Pouzdano znam da je i u Izraelu bilo pisanja o „žutoj kući” gde su Srbima i drugim nealbancima vađeni unutrašnji organi da bi bili prodavani na Srednjem istoku i, verovatno, na Zapadu. I nestajanje svedoka – časnih i hrabrih Albanaca na suđenju Haradinaju, ratnom komandantu terorista, promaklo je istoričarki.

Sve ovo pišem kako bih skrenuo pažnju našoj javnosti da nam se podvaljuje u raznim prilikama poput ove ne bi li se podržala zapadnjačka namera da Srbi po svaku cenu budu okrivljeni za sva zla ovog sveta. Ova istoričarka je u promociju svog filma uspešno posredno uklopila antisrbizam. Bilo bi poučno saznati ko je finansirao snimanje njenog sela. I da li bi svoj, sigurno lep honorar, podelila sa srpskom decom na KiM i tako demonstrirala svoj humanizam.

Nažalost, u ocrnjivanju srpskog naroda sve vreme učestvuju i pojedini Srbi. Ilustrativan je doprinos Jelene Milić, predsednice poznate nevladine organizacije. Nedavno je u „Ćirilici” izjavila da su tokom NATO agresije Šiptare sa KiM proterivali Srbi. Znači, koristi se svaka prilika da se krivica za teške posledice NATO agresije pripiše Srbima. A u njoj su, pored šiptarskih terorista sa KiM, učestvovale i vojne i policijske snage Albanije.

Kao ambasador u Austriji i OEBS-u, obavestio sam vladu u Beogradu na početku agresije da su NATO stratezi planirali iseljavanje Šiptara sa KiM tako što bi se većina rasporedila oko Srbije, odnosno SR Jugoslavije u šatorskim naseljima. Manji broj njihovih porodica bi rasporedili u centralnoj Evropi. Smatrali su da će tako efikasnije satanizovati Srbe. Inače, surovo su se obračunavali sa Albancima koji su odbijali odlazak u šatorsko izbeglištvo.

Član Upravnog odbora Beogradskog foruma za svet ravnopravnih

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista