„Odmaramo se" na društvenim mrežama

Novac kvari ljude, novac je izvor zla, novac ruši porodice, to su vas učili! Ja ne želim da novac sve to napravi od mene! Ja na to kažem: Molim te da živim u izobilju da vidim ko sam! I ono šta sam postala danas, znate šta, ja sam presrećna! Presrećna!…

„Testirano na ljudima” naziv je naručenog komada, čiji je ovo deo, nagrađivane autorke Maje Pelević o robotima i životu u savremenoj digitalnoj realnosti čija je premijera sutra uveče u 20 sati na sceni „Mira Trailović” Ateljea 212 u Beogradu u režiji Bojana Đorđeva. Dramaturg je Dimitrije Kokanov, scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković, kompozitor Luka Papić, koreografkinja Isidora Stanišić… U glumačkoj ekipi su: Aleksandra Janković, Ana Mandić, Sofija Juričan, Ivan Mihailović, Ivan Jevtović, Dejan Dedić, Aleksandar Đinđić, Isidora Simijonović.

– Već neko vreme me interesuje pitanje savremenog zajedništva odnosno to kako se mi danas kao ljudi okupljamo i pokušavamo da (ne)menjamo svet. Zašto je danas možda više nego ikad u istoriji lakše zamisliti da odemo u svemir i preselimo se na Mars nego da promenimo sistem u kome trenutno živimo. S druge strane mi, privilegovani pripadnici bele rase sa ovih prostora, koliko god da verbalno izražavamo negodovanje i želju za nekom borbom i promenom, vrlo često nismo spremni da napustimo svoje udobne živote. Takva „borba” je vrlo ograničenih mogućnosti i uvek se dešava nekako do pola, bez preteranih rizika ili ne daj bože pravog žrtvovanja za ideju o boljoj budućnosti. U takvom svetu gde mi kao ljudi, koji bi trebalo da teže nekoj vrsti napretka, da upotrebim izraz „bagujemo”, možda su baš roboti ti koji će moći da dovedu do te neminovne (r)evolucije. I kad to kažem ne mislim da neki tehnofobni distopijski scenario. Volela bih da verujem da će postojati svet u kome će te pametne mašine, toliko pametnije od nas, osloboditi Džulijana Asanža i strpati one koji su ga tamo stavili među (digitalne) rešetke.

Šta se krije iza naslova „Testirano na ljudima”? Koje metafore, asocijacije donosi?

Postoji ova prva banalna asocijacija koja se naravno tiče svih eksperimenata koje smo mi kao ljudi sprovodili na životinjama, pa kad nam to nije bilo dovoljno i na drugim ljudima za koje smatramo da su manje vredni od nas, pod parolom iz Orvelove „Životinjske farme”: svi su jednaki, ali neki su „jednakiji” od drugih. Ali onda se, kako to uvek biva, stvar preokrenula, došlo je do te globalne nejednakosti u kojoj svi pristajemo da budemo deo kolektivnog eksperimenta digitalne transformacije čoveka. Nije problem u tome što mi na svakodnevnom nivou pristajemo da budemo nadgledani i posmatrani, od kamera za nadzor preko društvenih mreža i naših sopstvenih telefona i uređaja, problem je u tome što će vam većina ljudi danas reći da nema šta da krije. A što bi rekao Edvard Snouden „argument da te nije briga za pravo na privatnost zato što nemaš šta da kriješ je isto kao da kažeš da te ne zanima sloboda govora zato što nemaš šta da kažeš”.

Materijalno ili duhovno? Gde smo na toj klackalici?

Ovaj tekst jeste pokušaj da proučimo sve zamke kapitalizma u koje svakodnevno upadamo – jurimo za novcem čak i kada više ne znamo šta bismo s njim radili, posećujemo lajf kouč seanse misleći da se oslobađamo i menjamo sebe ili svet, ne primećujući da nas to drži u još većem status kvou, „odmaramo” se na društvenim mrežama gledajući tuđi život i ne vidimo koliko nas to frustrira i uznemirava, stalno konstruišemo idealnu sliku sebe u težnji ka nekom prividnom savršenstvu, ne shvatajući da je to nemoguće postići, a istovremeno se borimo svim silama za bolji svet u pauzi za ručak.

Zašto smatrate da je najveći neprijatelj umetnosti uspeh i ušuškanost?

Šta uopšte danas znači biti uspešan? Kada bismo merili nekim opštim merilima uspeh bi bio snaći se po svaku cenu na putu ka sopstvenoj sreći, gaziti po leševima, biti toliko (ne)moralan da ti nije nikakav problem da držiš na zidu falsifikovani doktorat i da uništavaš sliku sopstvenog grada, a istovremeno biti u stanju da ubediš sebe i svoje istomišljenike da je sve to za opštu dobrobit. Kad danas čujem ispražnjene reči poput „sloboda, solidarnost, napredak, jednakost” dođe mi da pucam sebi u glavu. Nikada nije bilo više priče o tome kako težimo opštem boljitku u trenutku u kome se moć nalazi u rukama nekoliko njih. Ali to ne znači da su neki tamo zli i naopaki s vrha piramide krivi za to kako danas svet izgleda – krivi smo i svi mi koji na to svakodnevno pristajemo jer smo se ušuškali u svoje (ne)slobodne živote.

Više „cecista” nego „brenista”

Jedan ste od autora predstave „Lepa Brena projekt” čija premijera će biti izvedena 18. decembra u Bitef teatru. Šta vas je podstaklo da se u ovom slučaju oglasite svojim rukopisom?

Uzbuđuju me autorski projekti u kojima se susreću različiti spisateljski rukopisi i koji se ne zasnivaju na klasičnom dramskom tekstu, ali moram priznati da me je malo iznenadilo kad su me Olga Dimitrijević i Vlada Aleksić zvali da pišem jednu od Brena, jer sam uvek bila više „cecista” nego „brenista”. Više me interesuje tranzicija ka (neo)liberalnom kapitalizmu, pa onda nije ni čudo da su mi dali da pišem baš Brenu biznismenku. Koliko god većina ljudi kad čuju „Brena” prvo pomisle na njenu muzika, mi smo kroz prizmu Brene pokušali istovremeno da govorimo o užasima kapitalizma, problemima seksualnosti, kao i o raspadu Jugoslavije i propasti socijalističkog projekta.