Ikona na sudu

Neobična je to trajektorija: od heroine demokratije ovenčane slavom Nobelove nagrade za mir, preko političke parije koju optužuju da u saradnji sa generalima slama vrednosti priznanja koje je dobila, do Međunarodnog suda pravde pred kojim svoju zemlju brani od tužbe za „genocidne namere” prema čitavom narodu.

Aung San Su Ći je pre tri godine, kada se armija saglasila da preuzme civilnu vlast u Mjanmaru, dočekana kao ikona slobode u izolovanoj zemlji kojom su decenijama upravljale vojne hunte.

Nekadašnji simbol otpora vojnim vlastima pokazala je u kratkom rasponu vremena da je autoritarnija od generala koji su je 15 godina držali u kućnom pritvoru a danas sa njima deli vlast: nemo je pre dve godine posmatrala pogrome nad manjinskim muslimanskim stanovništvom naroda Rohindža u većinski budističkoj zemlji.

Pokazalo se da razlike između Lejdi, kako je poznata kod kuće, i generala nemaju veze sa ideologijom već se isključivo tiču želje za vlašću. U dilemi imati vlast uz podršku većine ili je ugroziti zarad odbrane prava manjine, Su Ći se opredelila za prvo.

Dok je armija u koordiniranoj i dugo planiranoj vojnoj operaciji uz pomoć lokalnih budista likvidirala više od 7.000 muslimana, palila stotine sela, silovala i primorala više od 750.000 da izbegnu u susedni Bangladeš, Su Ći je ćutala. Svet je očekivao da nešto kaže.

Ćutala je i kada je panel UN avgusta 2018. ustanovio da postoje verodostojni dokazi za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene u državi Rakine, jednoj od sedam koje čine Uniju Mjanmara.

Odgovarajući na tužbu za genocid koju je u ime 57 članica Organizacije islamske saradnje podnela Gambija, Su Ći tvrdi da je armija opravdano uzvratila na napade muslimanskih militanata, da se radilo o „internom sukobu” za koji sud u Hagu nije nadležan i da su optužbe prema Konvenciji UN za genocid iz 1948. „nedovoljne i pogrešne”.

Aktivisti za ljudska prava tvrde da su njeni argumenti suprotni činjenicama koje su prikupili istražitelji UN. Traže da se Mjanmar pridruži trima slučajevima koje su UN proglasile za genocid: u Kambodži krajem sedamdesetih, Ruandi 1994. i Srebrenici 1995. Zahtevaju globalni bojkot.

Zašto je Ledi zabranila međunarodnim istražiteljima i stranim novinarima da obiđu mesta gde su počinjeni zločini a svi tragovi postojanja muslimana kasnije uništeni buldožerima? Umesto spaljenih džamija podignute su budističke pagode.

Žena koja je slavu stekla umnogome zahvaljujući svetskim medijima, hapsila je novinare. Suprotstavljala se pritiscima iz sveta sve dok na kraju, posle 511 dana u zatvoru, nisu oslobođena dvojica Rojtersovih reportera, dobitnika Pulicerove nagrade za izveštavanje o masakrima nad Rohindžama. Zar je zaboravila na podršku sveta dok se borila za demokratiju?

Su Ći je priznala jurisdikciju tribunala u Hagu (ICJ) i time se posredno saglasila da sud donese odluku o sistematskim progonima Rohindža stanovništva i etničkom čišćenju najveće od stotinak grupa u zemlji od 54 miliona stanovnika.

Jedni je brane da nije znala za prave dimenzije onoga što se 2017. događalo. Posle svih tekstova objavljenih u svetskoj štampi u to je teško poverovati. Pre će biti da je, zaštićena oreolom mirotvorke, verovala da ni ona ni generali nisu počinili ništa loše. Ljutila se uverena da se radi o fabrikovanoj „spoljnoj zaveri”.

Naoružala se savetima koje je dobila od svog novog prijatelja, mađarskog premijera Viktora Orbana koji se predstavlja kao veliki branitelj Evrope od „muslimanskih hordi”. Njihov sastanak juna ove godine razotkrio je bolnu istinu: na dva kraja sveta dvoje lidera našlo se u odbijanju svega za šta su se nekada borili.

Su Ći možda je iskreno uverena da će ICJ, suočen sa njenim iskazima, prepoznati grešku jer je „dezinformisan”. Različiti sudski raspleti su mogući, uključujući i onaj po kome su generali Su Ći poslali za Hag da bi bila osuđena za genocid koji su oni organizovali i sproveli.

Čak i takav scenario ne ukida odgovornost Nobelovog laureata ali ni pitanje zašto je ono što se zove „međunarodna zajednica” toliko dugo ćutala posredno tolerišući masakr nad Rohindža muslimanima koji su decenijama u Mjanmaru tretirani kao ljudi drugog reda. Amerika je zabrinuta za Ujgure u Kini ali je zatvarala oči pred kandidatom za genocid u Mjanmaru.

Milion muslimana i dalje nije dobrodošlo da se vrate iz Bangladeša gde su izolovani u najvećem izbegličkom logoru na svetu. Dve zemlje su aprila 2018. obećale da će osigurati bezbednu, dobrovoljnu i dostojanstvenu repatrijaciju, ali od toga gotovo ništa.

Nema razloga da se ljudi koji su „iz nekih razloga” otišli, ne vrate u Mjanmar, uverava Su Ći, ali izbeglice se plaše povratka jer pamte brutalnost koja ih je naterala na odlazak. Vojni i politički lideri Mjanmara ne pokazuju nikakve znake spremnosti da prime „ilegalne imigrante” iz Bangladeša.

Presuda o genocidu mogla bi da potvrdi obim i ozbiljnost zločina počinjenih protiv muslimana i da, moguće, aktivira pažnju sveta u vreme kada donatori posustaju. Svet je veliki dužnik čitavom jednom narodu.

Američki memorijalni muzej Holokausta je Su Ći 2018. povukao nagradu „Eli Vizel”. Možda će se u ovim danima, kada je švedska doktorka vratila Nobelovu nagradu za mir zbog dodele priznanja piscu Peteru Handkeu, još neko setiti da ova Su Ći nije dostojna priznanja koje je 1991. dobila ona Su Ći. Nekadašnja heroina demokratije ukaljala je nagradu. Ikona je završila u đubrištu.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista