Pecka puna uspomena

Mrkonjić Grad – Oko Ćojderove glavice rasula se Pecka, naseobina mrkonjićgradske opštine. Zaseoci se privli masivima Čelinke, Ravne grede i Crvene stijene, sa jedne te Gradine, Babine i Čenića grede, sa druge strane. Privili se i ćute li ćute. Baš k’o da nikom ne daju da im dirne u uspomene i ono što je bilo juče i davno. Pre mnogo desetleća i vekova.

Selo podelila rečica Korana u koju se, samo sa Ćojderove glavice, ulivaju vode bar pedesetak vrela ko suza bistrih. A malo podalje, podno Trbovog dola, vode tri vrela teku jednoj reci – Sani ili Sani river, kako je pokrsti poznati krajiški pesnik Boro Kapetanović.

Pecka se u turskim dokumentima pominje pod nazivom Kozare. Neki kažu da su ime Pecka doneli doseljenici iz istoimenog mesta u Srbiji. Drugi opet navode da naseobina Pecka pod tim imenom postoji i u Hrvatskoj nedaleko Podravske Slatine. Hroničari pretpostavljaju da su se Srbi iz današnje Pecke tu doselili i prešli na katolicizam. Treći vele da se ovde pekla cigla pa otud ime Pecka, a ima ih koji kažu kako se ime ovog sela dovodi u vezu sa poštovanjem kulta Svete Petke.

Bez obzira kako joj je ime nastalo i to bilo pouzdano, Pecka se pominje u davnim vremenima. Još u trećem veku ovde je postojao rimski grad Sarnade do koga je vodio rimski, kasnije nazvan, Turmanski put. Njime su karavani iz Dubrovnika, preko Hercegovine i Krajine, hodili put Sremske Mitrovice.

U Peckoj je, austrougarskim popisom iz 1879. godine bilo skoro dve hiljade duša.

Pred posljednji rat Pecka je imala oko pet stotina, a danas malo više od dve stotinestanovnika. Nekada ratovi, a polovnom prošlog veka i seobe u Vojvodinu, i u Peckoj su uzeli svoje.

Obrazovati se i sticati ono bez čega se ne može i u Peckoj je značilo pričati o crkvi u kojoj su se sricala prva slova ivaspitavalo kako se postaje čovek. Sveštenici su opismenjavali odrasle, da bi trideset i prve godine prošlog veka, u Peckoj počela da radi prva škola. I to u privatnoj kući.

Prema kazivanjima mnogih, nemački rudari Sasi, još u srednjem veku u Peckoj su topili rudu nedaleko od izvora Sane. Ove tvrdnje nisu bez osnova pošto su se, na lokalitetu Rudine, sve donedavno, mogli pronaći ostaci troske i komadi metala.

Koreni mnogih poznatih ličnosti su u Peckoj. Ovde je službovao sveštenik Đorđija Grabež čiji je sin Trifko, kao član Mlade Bosne, učestvovao u atentatu na austrougraskog prestolonaslednika Franju Ferdinanda. Zaseok Grabež i danas je ponosan na Trifka, ali i na još pet sveštenika i monaha koji su rođeni u zaseoku sa samo pet dimova.

U pričama novijeg datuma neizostavna su imena braće Gojka i Duška Pijetlović, vaterpolo reprezentativaca Srbije te plivača, takođe reprezentativca Milana Vasića. U Peckoj, međutim, najradije pričaju o Gojku Ubiparipu, nekadašnjem potpredsedniku jugoslavenske i predsedniku bosanskohercegovačke vlade, te o akademiku Milanu Vasiću, osnivaču i prvom predsedniku Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske. Pod istim krovom rodne kuće akademika Vasića u svet su se otisnuli još dva njegova brata i sestra. Svi fakultetskom diplomom, a brat Slavko uz to i sa titulom doktora nauka.

Nedaleko od mesne crkve je grob tog Ile Todorovića, najbogatijeg, a onda i najmoćnijeg čeljadeta Pecke. Meštani kažu da je u tom grobu i ćup pun zlata koga, u šali to vele, zbog straha čak i od mrtvog Adžije, još niko nije čak ni pokušao otkopati.

Ovde bi da pričaju i o neimaru Bodi Simiću koji je 1858. godine, kao poverenik srpske vlade, gradio mesnu crkvu Svetog proroka Ilije, ali i o nekom Joji Mariću koji je, iz Vojvodine, gde je nadničario berući kukuruze, pešice došao u Pecku da bi, kako je govorio, malo proeglenisao sa ljudima. Doći u Pecku, a ne čuti priče o Milanu Vasiću, Trifku Grabežu, Bodi Simiću i ne videti crkvu Svetog proroka Ilije i tri vrela reke Sane, znači i ne biti u Peckoj. Ko ima sreće da čuje i vidi sve to, doći će opet. Pecka ne voli kad joj se dirne u uspomene, ali seljani su srećni kada te uspomene mogu darivati dragom gostu.