Sivo-bela braća po fudbalu

Marko Marin se potpuno privikao na novu prirodnu sredinu, Crvenu zvezdu i Beograd. Kada je došao podsećao je na onog Marina koji je nekada igrao za reprezentaciju Nemačke i nagoveštavao da je ozbiljan kandidat za novog Mesija. Igrao je toliko dobro za Zvezdu da se nemačkom selektoru Joakimu Levu verovatno negde motalo po glavi da ga pod stare dane ponovo pozove među „pancere”. Ali, ove sezone, genijalni ofanzivni vezni igrač se utopio u sivilu Zvezdine igre. Zašto on nije šutirao ključni penal protiv Olimpijakosa, što bi Zvezdu odvelo u Ligu Evrope i makar sačuvalo iluziju da srpski fudbal nije mrtav i beo?

Doduše, nije mu ni lako jer uglavnom mora da igra sam. A usamljenost ume da odvede u depresiju. Valjda zato u poslednje vreme izgleda tako melanholično. Ako je protiv Bajerna i Totenhema Zvezda izgledala kao natovareni „fića” koji pokušava da pretekne „ferarija” na auto-putu, protiv bratskog crveno-belog Olimpijakosa imala je sve uslove da dobije utakmicu.

Kao i Partizan u Ligi Evrope. Protiv AZ Alkmara, tima iz srednje holandske klase, u dve utakmice, Partizan je imao igrača više. Na odlučujućem gostovanju u Hagu, do 85. minuta, vodili su s dva nula, sudija je svirao kao da je rođen na stadionu JNA, a onda su se igrači Partizana predali, kao da su se uplašili da će ih sve pritvoriti u kazamat u Sheveningenu i osuditi za udruženi zločinački poduhvat. Taj Alkmar je, uzgred, na obe utakmice četiri puta šutirao u okvir Partizanovog gola i sva četiri puta pogodio.

Sada se vidi koliko je pogrešno što se Saša Ilić penzionisao. Možda je trebalo uvesti leks specijalis za Sašu, kako bi imao zakonsku obavezu da igra do svoje 65. godine, jer i njegovo puko stajanje na travi, možda na centru, možda pored korner zastavice, ili tamo gde se zatekne, sasvim je svejedno, stvara opsenu da je vreme stalo. Sale je bio spor, mada se neki sećaju i da je trčao. Ali imao je ideju kojom se razbijaju sve poznate šeme odbrane.

Kada je Lotar Mateus stigao u Partizan i održao prvi trening, reprizirajući pred igračima dva gola koja je dao Jugoslaviji na Svetskom prvenstvu 1990. godine, s tim što je umesto Hadžibegića i Baljića postavio čunjeve, a potom ih predriblovao u trku i zabio po gol, Sale se smeškao sa strane. Čudo jedno kako su se odmah prepoznali. Nemački predator odmah je snimio Saleta i prepustio mu čitav tim u noge, iako je svima bilo čudno otkud to da germanski kiborg, jedan od najboljih igrača sveta svih vremena, a ko ne veruje nek ga gugluje, toliko ceni svoju suštu suprotnost: slabašnog, sporog i naizgled odsutnog Saleta. Toliko ga je poštovao da su mnogi pomislili da će ga i oženiti, jer je poznata sklonost Nemca da se zaljubi u svakoj zemlji u koju kroči, ali se srećom pojavila Marijana Mateus i rasturila sve napadačke formacije prestoničkih dama.

Šta bi radio Sale poslednjih pet utakmica u Hagu? Ništa naročito, osim što bi čuvao loptu, dodao jedan pas u dubinu, a onda prošetao da otpozdravi klicanju zaraćenih navijačkih frakcija koje vode bratoubilački, besmisleni rat za prevlast na tribinama. Međutim, kad se pojavi on, žestoka tučnjava prestaje i ti momci kockastih glava i kratkih vratova mu otpozdravljaju, kao dečica koju je uhvatio ćale dok kradu čokoladu.

Ali gotovo je s takvim fudbalom i takvim igračima. Zvezda i Partizan su postali protočni bojleri za trećerazredne strance koji se preprodaju, dok klinci iz omladinskih škola već s 15 ili 16 godina imaju svoje menadžere koji se bave fudbalskim trafikingom. Gde je sada Andrija Živković, potencijalno blago na dve mršave noge? Igra u slavnoj Benfiki, ali do ponedeljka već može biti prodat nekom drugom klubu. Bio je najbolji igrač mlade reprezentacije Srbije koja je osvojila Svetsko prvenstvo, a sada tavori, pošto ni sam ne zna čije je vlasništvo. Investicionog fonda koji ga je otkupio, Benfike ili će okončati karijeru, tako mlad, na otpadu za islužene igrače. U jedno može biti siguran: od kada su otkrili da je svetski talenat – više nije svoj. Mnogo bolje bi bilo i za njega i za nas da je ostao još nekoliko sezona u Partizanu i sazreo ne samo kao igrač, već i kao čovek.

Luka Jović je sada u Real Madridu, ali pitanje do kada, jer je iz Zvezde otišao prerano, kao potencijalni talenat. Retko ko ga se i seća. I on je žrtva srpskog prokletstva: bio je suviše vredan da bismo ga zadržali! Jedna od najvećih tajni je da su ti dečaci možda najveća srpska investicija o kojoj se ćuti. Uprave i menadžeri ih kriju po svlačionicama, a onda ih prodaju, kao berzansku robu.

Ti dečaci zauvek su izgubili iluziju o nevinosti i lepoti sporta, pretvarajući se u robote na daljinsko upravljanje. Zato su u novom fudbalskom poretku svi naši mečevi unapred izgubljeni. Ili, da budem jasniji, izgubili smo utakmicu pre nego što je ona počela. Otuda te generacije igrača u reprezentaciji igraju kao peta kolona. U podsvesti, znaju da ih je rođena zemlja prodala u sužnje, s tim da ih nije slala u galije, nego u penthause. Maštajući da se igraju fudbala, postali su preskupe igračke u tuđim rukama.

Zato nisu daltonisti oni koji primećuju kako crveno-beli i crno-beli imaju istu boju dresova. Zvezda i Partizan postali su sivo-bela braća po fudbalu.