Irena Grickat o časti ljudskog duha

Koliko je uvažavala svoje čitaoce i njihove duhovne i intelektualne potrebe, „Politika” je pokazivala i time što je tokom cele druge polovine 20. veka povremeno objavljivala tekstove akademika Irene Grickat (1922–2009), srpskog lingviste, leksikografa, semantičara, istoričara srpskog jezika. Koliko joj je bilo stalo do „Politike”, Irena Grickat je pokazivala tako što je pisala za ovaj list, deleći sa čitaocima svoja razmišljanja o nauci kao obliku ljudskog stvaralaštva, utiske o prožimanju nauke i umetnosti, dileme o značenjima reči i problemima njihove leksikografske obrade, tumačenje diglosije u srpskom jeziku tokom srednjeg veka.

Ove godine navršava se decenija od smrti Irene Grickat, pa je prilika podsetiti se nekih njenih razmatranja s kojima su se čitaoci upoznavali upravo na stranicama našeg najstarijeg dnevnog lista.

Danas, dok svakodnevno dobijamo nove potvrde o nipodaštavanju i urušavanju nauke, starovremenski poletno izgleda poziv Irene Grickat upućen čitaocima davne 1976. godine: „Pogledajmo naučni rad na jedan nešto manje konvencionalan način. Razmislimo o jednoj njegovoj dimenziji – ne o praktičnoj, niti moralnoj, nego o onoj koja se može nazvati umetničkom.” Prema nauci treba otvoriti srce s istim uzbuđenjem kao kad slušamo muziku. Navela je, zatim, dva primera takvog uzbuđenja. Uoči Prvog svetskog rata, tri polarna istraživača iz Skotove ekspedicije krenula su u petonedeljnu potragu za jajima carskih pingvina u periodu inkubacije. Neka svojstva tih jaja trebalo je da im pomognu u razumevanju nedostajuće karike između ptica i gmizavaca. Uzbuđenje ovih istraživača bilo je toliko pokretačko da su izdržali nadljudske napore i, boreći se sa polarnim snegom i ledom, ostvarili svoj cilj. Kao i u drugim svojim tekstovima u kojima potencira vezu između različitih naučnih i umetničkih disciplina, Irena Grickat je združila ovaj prirodnjački poduhvat sa jednim lingvističkim – Đuro Daničić je, naime, o vezniku „a” u Rečniku JAZU napisao čak 29.000 reči. Petar Budmani je u istom rečniku o vezniku „da” napisao 58.500 reči. „Mučan je bio i taj hod, među nebrojenim skupljenim na stolu primerima za ’a’ i ’da’, kao po snegu koji mete i zameće.” Na kraju, ova autorka navodi svoj sud, toliko potreban nama danas, opterećenim preispitivanjem o smislu duhovnog rada: „Na ovom mestu ne treba pitati kome je to potrebno. Ne znamo ni odgovor na pitanje kome su potrebne Mocartove 54 simfonije i još mnoštvo drugih kompozicija koje nikad neće umreti. I jedno i drugo je valjda potrebno zbog časti ljudskog duha.”

Zamišljena nad sveslivenošću i sveuslovljenošću duhovnog života, Irena Grickat se u junu 1991. godine, uprkos početku raspada naše bivše države i svim dnevnim temama toga vremena, sa stranica „Politike” oglašava tekstom o sazvučju Nikolaja Velimirovića i Ajnštajna. Iako su hodili razdalekim stazama, piše Irena Grickat, čini se kao da su se našli tamo, u najdaljim predelima, gde sve postaje i slutnja i mudrost, jer istražitelji najviših stvari moraju se dodirivati. Obojica su razmišljala o opštoj povezanosti svega, pa Nikolaj Velimirović kaže: „Kroz milijardu žica i konaca vezana je svaka stvar sa Vasionom.” Slično razmišlja i Ajnštajn: „I čestica je središte beskraja, i svaki objekat ovaploćuje beskonačno vreme: objekat se samo može definisati svojom korelacijom sa Svemirom.”

Irena Grickat je upoznavala čitaoce „Politike” s problemima koje je svakodnevno rešavala kao leksikograf na Rečniku SANU. U dva navrata (1991. i 2002. godine), ona obaveštava o glagolu imati, čija su značenja u Rečniku raspoređena u 15 osnovnih tačaka, sa ukupno 51 različitom definicijom. „Nestručnjak bi pomislio da imati može značiti samo posedovati. Otkud se onda može reći – on ima tuđe cipele na nogama, ili Njegoševo: Imam mrtav padnut od smijeha.” Pita se Irena Grickat o odnosu između krpe od pamuka i krpe oblaka, stuba vatre i stuba od čoveka. Pokušava da probudi radoznalost čitalaca i poručuje im: „Sve je na ovom svetu zanimljivo, samo treba odmalena upućivati ljudsko biće da širom otvara poglede. I još nešto: valja saznavati, saznavati, pa zatim revidirati saznato i nanovo saznavati.”

*upravnik Katedre za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima

Filološkog fakulteta u Beogradu