Navala na „Otkrivanje osećanja"

Od našeg specijalnog izveštača
Beč – Muzej istorije umetnosti (KHM) nalazi se u komplikovanoj internoj situaciji zbog neuspele smene direktorke dr Sabine Hag čiju je funkciju u oktobru trebalo da preuzme aktuelni direktor firentinske galerije Ufici Ajke Šmit. Iako se od početka objave ove rokade 2017. šuškalo o tome da Šmit nema nameru da napusti Firencu, ovaj je to pobijao kao glasine sve donedavno kada je „naprasno odlučio da ostane u Uficiju”. U međuvremenu, Hag do daljnjeg obavlja funkciju privremene direktorke KHM-a. U programsko-kvalitativnom smislu se tokom poslednjih stani-pani godinu dana nije ništa bitije promenilo zato što je reč o mašini koja je nauljena mnogo godina unapred.

Sa najnovijom postavkom „Karavađo i Bernini: Otkrivanje osećanja”, koja je otvorena 15. oktobra, a kojoj je prethodila temeljna studija čiji je plod rezultirao objavljivanjem catalogue raisonné italijanskog baroknog slikarstva povodom 400 godina smrti Karavađa (2010), očekuje se velika navala publike.

Zvučna imena dva umetnika kao najznačajnijih predstavnika rimskog zlatnog baroka 16. i 17. veka, odnosno tenebroza – slikara Mikelanđela Merizija di Karavađa (1571–1610) i vajara Đan Lorenca Berninija (1598–1680) nalaze se u izvanrednom društvu svojih savremenika: Artemizije Đentileski, Gvida Renija, Đovanija Baljonea, vajara Alesandra Algardija, Pjetra Berninija, Frančeska Mokija i Fransua di Kenua, Gverčina, Andree Sakija, Nikole Pusena, Spadarina, Hendrika Terbrugena i ostalih ključnih imena tog doba.

Izložba nije koncipirana hronološki nego tematski – zapanjenost, ljubav, pokret, patnja i empatija, vizija i humor su emocije kojima je posvećena pažnja. I pored neospornih remek-dela čitave epohe koja se nalaze na postavci, dva umetnika po kojima je izložba nazvana bila su noseće figure čitave rimske umetničke scene – jedan kao slikar a drugi kao vajar.

Domeniko Bernini zabeležio je u biografiji svog oca da je ovaj svoju prvu poznatu skulpturu „Mučeništvo Svetog Lavrentija” (1616) izvajao sa osamnaest godina, studirajući sopstveno lice dok je držao nogu iznad užarenog uglja. Bernini je vajao da prikaže što realnije emocije, pikirajući na reakcije posmatrača. Njegovo vajarstvo bilo je osvajanje marmora kao materijala, nagoveštaj pravog pokreta i vremenskog rama u kome je tekao. Tipičan primer je harmonija između marmora, zlata, pozlate, arhitekture i svetla u inscenaciji „Zanosa Svete Tereze” u rimskoj kapeli Santa Marija dela Vitorija. U Beču se dva pomenuta dela naravno ne mogu videti, ali je zato tu „Sveta Tereza” od terakote koja se čuva u Ermitažu, uz neka od Berninijevih najznačajnijih skulptura uključujući „Meduzu” (1638/1639), „Apolona i Dafne” (1625), „Davida” (terakota, 1623), „Tritona” (1653), „Slona sa obeliskom” (1658), čuvene biste Tomasa Bejkera (šerif od Safolka u službi Čarlsa Prvog Stjuarta) iz 1638. i još čuveniju marmornu bistu Kardinala Rišeljea (1640/1641).

Nijedan vajar nije ostavio tolikog traga u Rimu kao Bernini koji je zaslužan za izgled Trga Svetog Petra u Vatikanu ispred istoimene bazilike, za čitav niz skulpturalnih i dekorativnih radova u njoj, kao i za tamošnje Kraljevske stepenice. Crkva Svetog Andreje na Kvirinalu je takođe Berninijevo delo, kao i fontana „Četiri Reke“ na Trgu Navona na kome se, nešto južnije, nalazi i njegova centralna skulptura Tritona u okviru fontane Đakoma dela Porte (1575), Fontana dela Barkača podno Španskih stepenica i dve fontane na Pjaci Barberini – Tritonova i Api. Ono što se na ulicama Rima ne može videti je ram za Berninijevu kočiju koju je ukrasio svojim pozlaćenim bronzanim groteskama muških glava (1658/1660). Ovaj umetnički kuriozitet je u Beč došao iz privatne kolekcije.

„Dečak koga je ugrizao gušter” (1597/1598), slika je koja izvanredno odražava Karavađovu sposobnost da na platnu preslika ljudske reakcije. Dečakov izraz lica pokazuje mešavinu iznenađenja, straha, gađenja i bola. Prsti se grče, rame se istura unapred u odbranu, dok njegove iskolačene oči gledaju ravno u posmatrača. Sasvim drugačijom vrstom emocija zrači „Narcis” (1600), sin Kefisa i Liriope kome se nimfa Eho zbog neuzvraćene ljubavi osvetila kletvom da se zaljubi u nedostižno. Mladi lovac je očaran svojim odrazom u vodi kao zanesenjak koji proučava neki dragocen artefakt, očiju priljubljenih za svoj lik. „Bogorodica od Loreta” će ostati poznata po skandalu koji je izazvala prikazujući prljave noge seljaka koji pred njom kleče. Ovo je jedno od najpoznatijih Karavađovih platna koja se nalaze na izložbi do 19. januara naredne godine.