Drama izgubljene generacije

Novi Sad – Jučerašnji okrugli sto kritike o drami „Ćeif” bosanskohercegovačkog pisca Mirze Fehimovića, koji trenutno živi u Londonu, gde piše i radi kao urednik jednog časopisa, okupio je protagoniste glavnih rola Ljubomira Bandovića, Dušanku Stojanović, reditelja Egona Savina i upravnika Beogradskog dramskog pozorišta Nebojšu Bradića.

O dirljivoj, duhovitoj ali i oporoj drami o povratku ljudi iz mesta iz kojih su pobegli, o piscu Mirzi Fehimoviću, refleksijama predstave kod publike u regionu i o njenom učešću na regionalnim festivalima, govorio je Savin, i sam Sarajlija, jedan iz generacije autora teksta...

– Svi iz te naše generacije su otišli nekud, samo šestoro njih i danas živi u Sarajevu. Ono jeste danas izmenjen grad, a upravo o tome je Mirza napravio jedan dragoceni materijal, i to ne samo za pozorište, dramu o povratku, odlasku i oproštaju, o dimenzijama izgubljene generacije. On je svoj tekst poslao na adrese svih teatara, i samo je jedan odgovor stigao: iz Kamernog teatra u kome piše da trenutno nisu zainteresovani, ali će javiti... A da se neko javio, verujem da Mirza ne bi ostao da živi isključivo u Londonu, vratio bi se... Tekst sam morao dosta da skratim, da izbacim duge monologe, reminiscencije o gradu, njegovoj lepoti, o starim razglednicama. Međutim, to je sve sjajno urađeno, svaki taj monolog mogao bi biti priča za sebe.

O ulozi Esme Halilović, sasvim specifičnom načinu govora, gestikulacije i ponašanja današnje sarajevske žene, glumica Dušanka Duda Stojanović kaže:

– Ova vrsta pozorišta je pozorište osećajnosti koje vrlo dugo, baveći se savremenim komadima, mimoilazimo. Ova predstava izražava ljudskost, a od karaktera ne možete pobeći! Dakle, nijedan režim, ni država, niko ne može da ti uništi život kao tvoja sopstvena psiha. Ja tumačim ulogu jedne sestre, a među njima je raskol kao jedan genetski sukob, i zato je ovo predstava sa dirljivom poetikom u sebi. Kada sam gradila ulogu, Egonova pomoć mi je bila dragocena. Scenska inteligencija je presudna da se jednostavnim sredstvima dostignu katarzični momenti, a to u pozorištu nije često. Mislim da je predstava vrlo gledana i dobro primljena u regionu upravo zato što ne govori o narodima, već o ljudskosti...

Govoreći o prijemu predstave na sarajevskom festivalu MES Ljubomir Bandović je istakao da je u početku bilo malo skepse, ali da su posle predstave u Kamernom teatru aplauzi i izrazi lica govorili da je reč o fantastičnom uspehu. I u Rijeci je predstava odlično primljena, i od kritike i od publike.