Virtuozno „odsvirana" bračna „etida"

Poput neke od najlepših klavirskih etida, milozvučno, po dubini i setno, teče, razvija se i završava film „Ajvar” Ane Marije Rosi. I nije ova njena „etida“  u službi tehničkog savladavanja ili uvežbavanja, u ovom slučaju filmsko-rediteljskih umeća. Rosijeva je „Ajvar, inače njen debi u formi dugog metra, „odsvirala” virtuozno, postavivši lestvicu visoko – među filmsko-umetnička dela.

 Ana Marija Rosi je bioskopskoj i festivalskoj publici podarila stilski visoko kultivisani film, dokazavši i pokazavši (i mladim i starijim kolegama) kako je žanr intimne (melo)drame i dalje privlačan i poželjan na velikom filmskom platnu. Naravno, ukoliko se ovom žanru pristupi bez kalkulacija, srčano, iskreno i sa umećem. Baš ovako kako nam je Rosijeva pokazala da može biti.

 U koscenarističkoj saradnji sa Majom Todorović Rosijeva nam priča o krahu jednog braka, o svakodnevnom funkcionisanju zamorenih, zasićenih, u otuđenje i komunikacioni jaz upalih bračnih aktera. Vide (Nataša Ninković) i Baneta (Sergej Trifunović), dvoje u Stokholmu egzistencijalno sređenih  još uvek mladih ljudi. Para bez dece, samo sa voljenim psom Maretom.

 I od tog nekog početnog, zadatog stanja, sa svojim dobro odabranim glumcima (Natašu i Sergeja gledali zajedno i u njenom kratkom filmu u okviru „ženskog” omnibusa „Neke druge priče”); uz – na vizuelnom planu fantastično usklađenu saradnju sa direktorkom fotografije Majom Radošević (sveukupan kolorit i vrhunska jasnoća filmskih slika je za posebnu priču); uz produkcijsko dizajnersko-scenografsko umeće Mine Lazarević i kostimografiju Ksenije Terzović –  Rosijeva u naizgled spontano odabranom, a zapravo mudro unapred postavljenom ritmu, ovu svoju „kompoziciju” satkanu najčešće od kamernih kadrova, razrađuje i širi. Uvlači gledaoce u dubine i predele mogućih uzroka sunovraćenog ljubavnog odnosa. I neosetno, gledalac postaje omađijan i filmu se sa velikim interesovanjem do kraja predaje.

 „Ajvar” je pun finih detalja koji se reflektuju kroz susrete Vide i Baneta sa članovima svojih porodica, kumovima, prijateljima, čak i sa slučajnim  prolaznikom (funkcionalna epizodna pojava Srđana Miletića). U tim delovima, unutar dobro postavljenih paralelnih likova motivisanih dolaskom glavnih („gastarbajterskih”) junaka na rodno tle za uskršnje praznike, događaju se prave male glumačke bravure.

 Lik Vidine majke Sneže, Beograđanke što sa urnom pokojnog supruga Miće priča kao da je on živ, izvrsno je odigrala Vesna Čipčić – primer onih divnih, usamljenih majki (svaki put im srce pukne kada se rastaju od svojih jedinaca) što sve razumeju i vide, ali ćute. Banetovu užičku porodicu, za tom sa ljubavlju spremljenom tradicionalnom uskršnjom trpezom, tumači blistav ansambl glumaca među kojima su i Miodrag Miki Krstović (tradicionalna glava porodice puna istih priča), Branka Petrić (brižna majka i baka puna ljubavi, domaćica par ekselans i ekspert za pravljenje ajvara), odlična Ivana Šćepanović (Banetova sestra sa troje male, i kažu svi, razmažene dece)... Tu su i kumovi: Gordan Kičić (uvek mu pođe za rukom da razvedri filmsko platno) i Aleksandra Janković, tipični beogradski novobogataški snađeni par sa dva sina što ih školuju po privatnim školama. A tu je i Vidina drugarica, umorena životom i ponovo trudna, u tumačenju Pauline Manov...

 I svi ovi likovi, svaki na svoj način, u dobro izbalansiranoj interakciji sa Vidom i Banetom, samo naizgled sugerišu da je glavni uzrok njihovog ljubavnog i bračnog sunovrata nedostatak dece. Razlozi su ipak dublji, složeniji. Videćete kako i zašto kada pogledate film u kojem su Nataša Ninković i Sergej Trifunović maestralni.

 Nataša tu svoju Vidu prirodno nosi tako čvrsto u sebi i sa sobom, kao da ju je stvorila od sopstvene krvi i mesa, ali i psihe jedne urbane, obrazovane i samosvesne mlade žene što svoje slomljeno srce nosi sa dostojanstvom . Sergeja Trifunovića ne pamtim da sam videla tako fokusiranog, obuzdanog i dramski moćnog kao u liku Baneta (gle slučaja, tako mu se zove mlađi brat), tog stokholmskog uspešnog kompjuterskog programera. Ana Marija Rosi je pošlo za rukom da njegovu neobuzdanu prirodu i nalete kreativnih  glumačkih ideja, gotovo u potpunosti (izuzetak je ono njegovo malo komičarsko „proklizavanje” za prazničnom trpezom) stavi pod rediteljsku kontrolu. Ona njegova scena unutrašnjeg raspada na beogradskom aerodromu je glumački antologijska...

 Glumačko nijansiranje, vizuelna moć, umeće finog pripovedanja i (za debitanta) iznenađujuće čvrsta rediteljska ruka, čini „Ajvar” jednim od najboljih filmova (na domaćem tlu i najbolji) koje sam gledala u 2019. godini. U svom kritičarskom dnevniku dajem mu podsticajnu peticu. Ali, ne zato da bih podržala tako očigledan „ženski princip” u stvaralačkoj ekipi „Ajvara” – od autorke do producentkinje (Nikolina Zečević) gotovo sve su same žene, već da bih Ani Mariji Rosi jasno poručila: „Nema odustajanja, čekamo tvoj sledeći film, ovo što radiš vredi”.