Fabrike vraćene na fabrička podešavanja

U savremenoj srpskoj privredi, mnoga fabrička preduzeća su „našminkala” svoju spoljašnjost. Moderne virtuelne prezentacije, „svetski” dizajn ambalaže i preuzete poslovne fraze poput „misije i vizije kompanije” trebalo bi da upućuju na osavremenjivanje naše industrije. Ispod te marketinške fasade, međutim, u pogonima širom Srbije su i dalje prisutni neadekvatni socijalistički obrasci rukovođenja i rada. Sve ove tvrdnje se, naravno, odnose samo na preživele fabrike koje nisu za svagda zakatančene divljom privatizacijom u bespućima srpske tranzicije.

To su neki od nalaza iz studije „Fabrika: industrija u postsocijalističkoj Srbiji” dr Marice Šljukić, sociološkinje i docentkinje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Za publikaciju u izdanju Banatskog kulturnog centra autorka je nedavno dobila godišnju nagradu „Vojin Milić”, koju dodeljuje Srpsko sociološko društvo za najbolju sociološku knjigu. U ovoj studiji, dr Marica Šljukić poredi rezultate dva svoja istraživanja sprovedena u deset industrijskih organizacija s nalazima drugih istraživača koji su proučavali ovu temu kako bi utvrdila na koji način danas funkcioniše industrijska privreda u Srbiji.

Na tom tragu, ona ističe da je industrija u našoj zemlji, od osnovnog pokretača privrednog i društvenog razvoja, što je bila ili je trebalo da bude u socijalizmu, poslednjih decenija postala simbol tranzicionog neuspeha, a njen oporavak je neizvestan. Srpska industrija je, štaviše, postala kombinacija socijalističkog nasleđa i novih organizacionih formi nastalih prilagođavanjem proizvodnje kompleksnim zahtevima novog, „postsocijalističkog” okruženja. Njena erozija je započeta posle raspada SFRJ. Ekonomskom ali i fizičkom uništavanju mnogih postrojenja devedesetih su doprineli dobro poznati razlozi: ratovi u okruženju, hiperinflacija, sankcije, NATO agresija... Početkom 21. veka devastacija se nastavlja, ponajviše zbog privatizacije, pa je do 2010. godine prodato 2.000 najboljih srpskih preduzeća. Takođe, zbog odsustva interesovanja za njihovu rekonstrukciju, oko 90 najvećih firmi – „realsocijalističkih dinosaurusa” – polako se gase ili su već ugašeni jer im dugogodišnje neracionalno poslovanje i organizacija, tehnološka zaostalost i višak radne snage onemogućavaju konkurentnost. Na sve to, Zakonom o stečaju iz 2009. ključni industrijski sektori su stavljeni u ruke stranog kapitala.

Kada je reč o fabrikama koje su u državnom ili privatnom vlasništvu opstale do danas, u mnogima od njih je primetna opterećenost poslom, uz loše uslove rada i neizvesnost radnog mesta. Tako je bezmalo dve trećine radnika koji su učestvovali u autorkinom istraživanju izrazilo strah od gubitka posla, što je drastično više u odnosu na 2001. godinu i doba početka privatizacije, kada je oko polovine radnika strepelo od otkaza. Ovaj strah se ogleda i u tome da mnogi zaposleni, strepeći od umanjenja plate ili gubitka radnog mesta, ne uzimaju bolovanje čak i kad im je ono zaista potrebno. To je istovremeno drugačija situacija nego u socijalizmu, kad se bolovanje uzimalo onda kad za to i nije bilo razloga, navodi dr Marica Šljukić.

Ono što je slično u današnjim i nekadašnjim industrijskim organizacijama jeste izraženo hijerarhijsko i centralizovano odlučivanje. Iako komunikacija između zaposlenih i poslovodstava nije strogo jednosmerna i „komandna”, već dvosmerna i često neposredna, apsolutna većina zaposlenih je isključena iz procesa donošenja odluka koje se tiču poslovanja.

Među važnim nalazima ove studije je i onaj koji svedoči o otuđenosti od posla, odnosno o tome da zaposlene u industriji u Srbiji na rad podstiče isključivo zarada. Potreba za stvaranjem nečega novog motiviše tek 6,8 odsto ispitanika, što upućuje na to da je rad za ogromnu većinu isključivo sredstvo obezbeđivanja plate, a ne cilj sam po sebi.

Naposletku, o stanju industrije u Srbiji slikovito svedoči podatak da je autorka svoja istraživanja sprovela u dva navrata: 2001. i od 2011. do 2013. godine. U prvom navratu je proučavala četiri industrijske organizacije iz sektora mašinske, elektronske, hemijske i prehrambene industrije. Za drugo istraživanje je morala da pronađe šest novih preduzeća jer su sve četiri fabrike kojima se bavila 2001. godine – propale.

Nemoćni sindikati

Tranzicionu industriju u Srbiji karakterišu i „razmrvljeni”, razjedinjeni i nemoćni sindikati, beleži dr Marica Šljukić. Posle socijalističkog doba, kada su mahom bile produžena ruka uprave, sindikalne organizacije su se umnožavale što im je, naizgled paradoksalno, dodatno oslabilo moć. Razlog za to je podeljenost sindikalnog bloka ali i činjenica da su funkcije sindikata u tranziciji preuzele i razne nevladine organizacije. Ne čudi otuda da je u autorkinim istraživanjima više od polovine ispitanika iznelo stav da postojeće sindikalne organizacije ne mogu da pomognu radnicima. Štaviše, aktivni sindikati su do te mere neprepoznatljivi među zaposlenima, da pojedini ispitanici nisu bili sigurni ni kako se neke od tih organizacija uopšte zovu.