Vandali ne priznaju heroje rata

Naravno da je za svaku osudu skrnavljenje nadgrobnih spomenika četvorice narodnih heroja na Kalemegdanu, mada doskoro nikom nije padalo u oči „kićenje” jelkama i šljaštećim novogodišnjim ukrasima pod prazničnim iluminacijama JKP „Javno osvetljenje” ne samo spomenika, već i groba Dimitrija Tucovića na Slaviji. Srećom, preseljen je u Aleju velikana prestoničkog Novog groblja, na mesto koje mu je oduvek pripadalo.

Ali, otkuda grobovi i spomenici rasejani kojekuda kada je i crkvenim i državnim aktima to zabranjeno? S tim u vezi, i podsećanje kako je Beograd umalo ostao bez svog najlepšeg parka i najznačajnijeg kulturno-istorijskog spomenika!

Marta 1957. godine u Aleji heroja na Kalemegdanu, baš ispod Zavoda za zaštitu spomenika, pored Ivana Milutinovića, Đure Đakovića i Ive Lole Ribara pokopan je i Moša Pijade. Neko „pravoveran” je predložio da se taj deo Beogradske tvrđave pretvori u mesto večnog počinka zaslužnih heroja rata i revolucije. Srećom, nisu ga poslušali. Eto kako su najstariji i najlepši beogradski park i slavni spomenik sačuvani za pokolenja... ali i za svakojake vandale!

Moša Pijade, predratni komunista internacionalac, ali i đavolski talentovan dorćolski slikar i pomalo pesnik, bio je pretposlednji koji je imao privilegiju da u prestonici bude sahranjen van gradskih grobalja, dok se na poslednjeg čekalo dvadeset tri godine (ne računajući Njegovu svetost patrijarha Pavla koji je sahranjen u porti Rakovičkog manastira, dakle „na svome”).

Uprkos nesumnjivoj počasti koja mu je time ukazana, Moša Pijade je, za razliku od nekih drugih, zvanično dobio samo pet spomenika, i to posmrtno: bronzano poprsje na samom grobu, rad vajara Slavoljuba Vave Stankovića, po jednu repliku u Narodnoj skupštini i u Tanjugu, na Kosančićevom vencu, stojeću figuru u prirodnoj veličini ispred Muzeja AVNOJ-a u Jajcu (ako je još tamo?), i granitnu kompoziciju ispred starog zdanja „Politike”, koja je decenijama darivala popodnevnu senku gostima obližnje kafanske bašte. Zvanično ime ove potonje je „Drug Moša Pijade i grupa slušalaca”, ali je svojevremeno naš vajar Oto Logo priznao da je zbog očiglednog udvorištva autora Branka Ružića, u šifarniku njegovih kolega i raspuštene kafanske bratije ta kamena kompozicija upamćena kao „Kvočka s pilićima” – a i to je, ako ćemo pošteno, bio vandalizam.

Najstrašniji događaj zbio se maja 2010. godine, kad je s postamenta nad Čukur-česmom odvaljen i odnet spomenik malom šegrtu Savi Petkoviću koji nas je podsećao na burne događaje maja 1862. godine, rad Simeona Roksandića. Ova neprocenjiva kompozicija izlomljena je na dvadeset dva komada, da bi se lakše spakovali u jutani džak, u kojem su i pronađeni na nekom prigradskom otpadu.

Da li se iko seća da je poprsje narodne heroine Drinke Pavlović, koje je krasilo park ispred istoimene škole u Kosovskoj ulici, često osvitalo s nataknutim grudnjakom? Sa „brusthalterom”, kako se to kaže na novosrpskom!

I bronzani Boris Kidrič, delo akademika Koke Jankovića, ocenjen kao jedna od najboljih stajaćih kompozicija na svetu, smešten na platou između zdanja Vlade Srbije i Ministarstva finansija, po nalogu izvesnog državnog činovnika–vandala umalo nije uništen, a livnice ga je spasao pokojni Raša Trkulja smestivši ga u park nadomak Muzeja moderne umetnosti kojim je tih dana direktorovao.

Despot Stefan Lazarević u Gornjem gradu, poklon Nebojše Mitrića Beogradu, stradao je pod šarenim sprejovima obesnih bezbroj puta, mada se ne zna šta je kome skrivio. A tek nesrećni Đura Jakšić u Skadarliji, pred kućicom u kojoj je živeo... Zapravo, jedini beogradski spomenik koji se nije zatekao na udaru modernih vandala je onaj podignut Dušanu Silnom! Valjda zato što onako namrgođen, sa svojim zakonikom u rukama strogo posmatra one što promiču kroz vrata Palate pravde, ili zbog toga što sud ima sopstveno obezbeđenje.

A stroge, mnogo strože kazne za takve izgrednike podrazumevaju se.