Iznenadni susret sa Peterom Handkeom

Bilo je leto, godina 2000. Utisci koje je ostavila zločinačka raketno-bombaška agresija takozvanih saveznika i humanista na malu, ali tvrdokornu Srbiju, bili su još sveži i teški. Srbiju, koja je od svog nastanka ukopana na putu kojim silnici svetski žele da zavladaju. Po poslušanju dobijenom od oca Julijana, igumana i velikog duhovnika studeničkog, u Bogorodičinoj crkvi manastirskoj provodio sam po ceo dan, od ranog jutra do dolaska večeri. Zadatak je bio da dočekujem grupe poklonika i turista, naših i stranih, i da govorim o najvažnijim stvarima koje se odnose na ovu našu najlepšu svetinju, „majku svih srpskih crkava”, kako je obično nazivamo.

Bio je jul, i dan i manastir ispunila nebeska svetlost, ptice pozdravljaju i ljude i bistru reku Studenicu. Čoveka obuzme opšta radost i uzbuđenje zbog te neizmerne lepote.

U jednom trenutku, u crkvu ulazi otac Julijan, uvek liči na nekog divnog svetitelja, i kaže: – Brate Vladimire, stigao je pisac Peter Handke sa direktorom izdavačke kuće, i želi da dozna što više o našoj Studenici.

Prosto sam zadrhtao na njegove reči. Susret sa Peterom Handkeom. Pa još na ovom svetom mestu – u Studenici.

Zanesen, pričao sam o Svetom Simeonu i Svetom Savi, o državi Raškoj, o ovom Božijem mestu, „lovištu divljih zverova pre podizanja svetinje”, kako je u svom tekstu naveo Sveti Sava, o 14 crkava manastirskih, o čudnovatoj, jedinstvenoj arhitekturi, freskama s početka 13. veka, kada je Sveti Sava ovde bio iguman.

Povremeno bih pogledao Handkea. Slušao je veoma pažljivo i postavio nekoliko znalačkih pitanja. Na kraju mu zahvaljujem na njegovoj pažnji i kažem da je čast za sve nas što je došao da se upozna sa našom Studenicom, koju toliko volimo. I takođe, da mu se posebno svi zahvaljujemo što nije naseo na užasnu propagandu i što prema našoj zemlji i narodu iskazuje toliko razumevanja i ljubavi.

Zbog njegovog kratkog i skromnog odgovora, u kojem se osećala i izvesna seta, u meni je naraslo još veće poštovanje prema njemu. Samo je rekao: – To je moja dužnost kao čoveka.

Vladimir Marković