Kako postići ravnotežu upotrebe oba pisma

Poslednjih godina kod nas se često raspravlja o ćirilici. Drugim rečima, izražava se strah što se dvoazbučje pomera na stranu latinice. Ekstremno gledište je da bismo morali ukinuti latinicu u javnoj upotrebi jer to hrvatsko pismo sve više ugrožava opstanak srpstva. Umereniji smatraju da je ćirilično pismo ugroženo i da ga treba spasavati.

Ako smo, pored ćirilice, u priličnoj meri već dugo koristili latinicu, pitanje je da li je ona postala naše pismo bez obzira na to kako je i gde od latinskog pisma nastala, koji su je lingvisti i pod čijim uticajem stvarali. Činjenica je da koristimo dva pisma i da nam je danas teško, praktično nemoguće, odreći se latinice čijoj je većoj upotrebi doprineo internet. Šta da se radi? Verujem da moramo voditi brigu kako da se postigne nekakva ravnoteža upotrebe oba pisma. Ali, taj cilj će zahtevati prebrojavanja, tj. proveravanja balansa i uvek će biti onih koji rezultatima tih merenja nisu zadovoljni.

Kod nas se ćirilica u školama prva uči i ako se poštuju odluke da se ona koristi kao službeno pismo, to je najvažniji korak koji činimo za očuvanje našeg tradicionalnog pisma. Ako štampamo knjige živih autora, morali bismo poštovati njihovo pravo izbora pisma. Izdavači bi trebalo da neke knjige iz književnosti i poezije štampaju u dve verzije, na ćirilici i latinici, pa neka čitaoci biraju. Ostaje problem pogrešnog svrstavanja knjiga štampanih latinicom u Srbiji kada se one u stranim bibliotekama i nekim sekundarnim publikacijama gotovo redovno ubrajaju u hrvatsko stvaralaštvo. Taj problem može se veoma lako rešiti. Na svakoj knjizi se kolofon tj. podaci o njoj (ime autora, naslov knjige, ime urednika, lektora, naziv izdavača, grad, tiraž, CIP i ostalo) može obavezno ispisati ćirilicom; dakle, i u knjigama koje se štampaju latinicom. U tom slučaju su zabune minimalne, jer moguće je da se među srpskim knjigama, greškom, nađe poneko makedonsko ili bugarsko delo, i obrnuto.

Naučni i tehnički časopisi kod nas se većinom štampaju latinicom i to je uglavnom opravdano; u tim publikacijama je najvažnije u kojoj je ustanovi autor ostvario naučno ili stručno istraživanje. Što se tiče ispisivanja naziva (i obaveštenja) na putevima, ulicama u gradovima, železničkim i autobuskim stanicama, poželjno bi bilo da se oni pišu dvoazbučno. Reklame i nazivi prodavnica nisu glavne, a često su promenljive i zanemarljive jezičke odrednice.

Zagovornici koji smatraju da bi latinicu trebalo iz Srbije proterati, kako bi se znalo da zemlja pripada Srbima koji će se zahvaljujući ćirilici kao takvi održati, nisu u pravu jer nije pismo, pa ni poseban jezik neophodan faktor koji održava narod.

Proterivanje latinice liči na stari stav naše crkve da su Srbi samo oni koji su pravoslavci. Tako smo izgubili mnoge stanovnike čiji su se preci izjašnjavali kao Srbi; npr. mnogi Dubrovčani-katolici osećali su se Srbi, a jedan od njih bio je otac Ivana Đaje, našeg velikog naučnika. Ivan je u Beogradu završio osnovnu školu i gimnaziju, doktorirao na Sorboni, na poziv kralja vratio se u Beograd, u njemu osnovao čuveni institut za fiziologiju i stvarao velika dela iz oblasti termoregulacije. Kada je sir Aleksandar Fleming pronalazač penicilina umro, na upražnjeno mesto u Francuskoj akademiji nauka, izabran je Ivan Đaja. Ipak je Đaja u Beogradu, od nekih naših naučnika, bio zapostavljan – možda zato što se izjašnjavao da je Srbin katoličke veroispovesti. Đaja je stvarao u Beogradu od 1910. do svoje smrti 1957. godine, a u vreme nemačke okupacije proveo je jedno vreme na Banjici, nemačkom koncentracionom logoru.

Na opstanak Srba, danas i u buduće možda će ćirilica samo neznatno doprinositi, jer najveći doprinos se očekuje od osećanja pripadnosti srpskoj kulturi koju je narod gradio vekovima u vremenima koja mu nisu bila naklonjena. Tako je i danas, a tako će i sutra biti. Ali, naša borba za opstanak i svestran napredak jača nam snagu, širi vidike i podstiče humanost.

Akademik, Čikago

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista