Kako da Putin ostane predsednik

Iako je ruski predsednik Vladimir Putin na godišnjoj konferenciji za medije izneo svoje mišljenje o mnogim svetskim temama, opet je ostavio javnost u nedoumici: šta će učiniti povodom sledećih predsedničkih izbora. Odgovarajući na pitanje o promeni ustava, rekao je „ne”, možda „da”, ali to bi trebalo raditi „pažljivo”. Potom je izneo svoj „slučaj”. To je slučaj čoveka koji je bio predsednik u dva mandata zaredom, a onda otišao sa te dužnosti i imao ustavno pravo da se na nju vrati zato što to više nije bilo „dva mandata zaredom”. Putin se potom malo poigravao u svom odgovoru, aludirajući da to što piše u ustavu zbunjuje „politikologe i društvene aktiviste”, zbog čega bi to „zaredom” moglo da se ukloni. Iz ovog njegovog odgovora ostalo je nejasno, kako je to i želeo – šta će uraditi pre nego što mu 2024. godine istekne „drugi zaredom” predsednički mandat.

O ovoj temi je na Zapadu počelo da se govori čim je u martu prošle godine Putin osvojio svoj četvrti predsednički mandat (sa skoro 77 odsto glasova). To je ujedno i drugi šestogodišnji mandat, nakon što je na čelu Rusije bio u dva četvorogodišnja od 2000. do 2008. Pošto je u ustav uvedena izmena, i predsednički mandat produžen sa četiri na šest godina, Putinovi protivnici su počeli da govore da on više nema kud 2024. Tada će imati 72 godine i ozbiljan problem: ili će morati da menja ustav ili da nađe naslednika.

Kada čitate zapadne medijske napise, steći ćete utisak da Putin neće napustiti poziciju predsednika zato što je postao simbol „ljubavi prema moći” i ključna figura u vlastitom i bogaćenju svojih bliskih saradnika. Među njima je i znatan broj Moskovljana, ali kako kažu u Rusiji – Moskovljani su zasebna kategorija, oni nisu prava Rusija. S druge strane su ljudi koji su uvereni da Putin vlada onako kako se zaklinje kada polaže zakletvu. „Kao šef države učiniću sve što je u mojoj moći da osnažim prosperitet i slavu Rusije”, izgovara on pri preuzimanju funkcije. Svi oni smatraju da nema te sile kojoj bi trebalo dozvoliti da zaustavi napredak Putinove Rusije. Što se tiče ekonomskog stanja, većina će reći da bi situacija mogla da bude bolja, ali tu su sankcije SAD i EU, koje već pet godina uzimaju svoj danak, ali i neverovatna trpeljivost i naviknutost ruskog naroda da se prilagodi onome koliko ima.

Zbog toga nije čudno što Rusi uopšte nisu zainteresovani za glasanja, naročito lokalne izbore. Za njih postoje samo jedni izbori koji određuju sudbinu Rusije: predsednički. Tada je izlaznost izuzetno visoka, a iskustvo govori da oni glasaju za pravac kojim se ide. Čak i ako ne mogu da zaokruže Putina, oni glasaju za onog kandidata za koga predsednik garantuje. To se dogodilo kada se kandidovao bivši i sadašnji premijer Dmitrij Medvedev, ali i kada je Boris Jeljcin 31. decembra 1999. iz KGB-a „izvukao” Putina kao gotov proizvod u koji ima poverenja.

Ne treba sumnjati da oni koji razmišljaju o sudbini naroda i države sve ove godine nisu razmišljali o Putinovom nasledniku. Očigledno je da je najviše državno rukovodstvo Rusije uz Putina od samog početka. Bilo je tu pojedinačnih ulazaka, izlazaka i rotacija, ali su svi prolazili mirno, jer su pažljivo birani, a obezbeđivali su kontinuitet i napredak. Budući šef Kremlja, bilo da dođe iz redova postojećeg rukovodstva, bilo da to za opštu javnost bude potpuno novo lice – nastaviće da vodi dosadašnju politiku. Ako je 1999. godine bila potrebna izuzetno jaka i sposobna ličnost, sada to nije neophodno jer Rusiju već dve decenije, uz Putina, predvodi ekipa sposobnih i odanih ljudi, te bi novom lideru bilo znatno lakše nego Putinu. Među mogućim naslednicima se pominju ponovo Medvedev, ali i ministar odbrane Sergej Šojgu, ređe šef diplomatije Sergej Lavrov, gradonačelnik Moskve Sergej Sobjanin ili komunista Pavel Grudinin. Svi su saglasni da opozicija u Rusiji niti je jaka niti ima šanse da iznedri svog kandidata koji bi uspeo da osvoji glasačka srca većine Rusa i pobedi sadašnjeg predsednika ili njegovog izabranog naslednika. Izuzev ukoliko se dogodi neka katastrofa.

Mogućnost da Putin prevaziđe situaciju spornog predsedničkog mandata i ostane predsednik predstavlja ideja o stvaranju državne unije sa Belorusijom. Spajanje sa Belorusijom, na kome istrajava Rusija, a Aleksandar Lukašenko pokušava da izdejstvuje što bolje uslove – donela bi mnogo prednosti obema državama, a za Rusiju bi značila i značajno unapređenje bezbednosti jer se Kalinjingradska oblast u tom slučaju približava matici na oko 50 kilometara, čime mnoge stvari postaju jednostavnije.