Tanana Koštanina previranja

Nedavno izvedena uloga Koštane, u istoimenoj operi Petra Konjovića donela mi je posebno zadovoljstvo, veliki sam poštovalac svega tradicionalno srpskog. Pisca Boru Stankovića i njegova dela sam izučavala još na studijama književnosti, što mi je sada dalo uvid u tanana Koštanina emotivna previranja, a kada se to ispreplete sa maestralnom Konjovićevom muzikom, dobija se pravo remek-delo koje je i čast i izazov interpretirati, naglašava Sofija Pižurica, prvakinja Beogradske opere koja je nedavno prvi put pevački dočarala Koštanu na sceni nacionalnog teatra.

– Čini mi se da je domaću muziku teže izvoditi od uobičajenog stranog operskog repertoara, jer nema snimaka koje bismo preslušavali. Tu je i velika odgovornost očuvanja domaćeg, jer dalji život jednog takvog umetničkog dela zavisi samo od izvođača i od toga koliko ćemo se nametnuti publici – dodaje naša sagovornica.

Od debija 2001. u Narodnom pozorištu Sofija Pižurica peva sopranske uloge, lako, uverljivo i briljantno. Na njenom repertoaru su role u „Čarobnoj fruli”, „Figarovoj ženidbi”, „Pajacima”, „Boemima”, „Balu pod maskama”, „Don Paskvaleu”, „Ljubavnom napitku”, „Seviljskom berberinu”, „Karmen” itd. Pižurica je pored književnosti studirala solo pevanje u klasi Biserke Cvejić, gde je i doktorirala.

Period učenja u zemlji i usavršavanja u inostranstvu naša sagovornica ovako opisuje:

– Posle školovanja kod pedagoga Olivere Jovanović u srednjoj školi, Biserka Cvejić me je primila u svoju klasu, najviše zbog, kako je govorila, „mog srca dok pevam”. To je ono što i danas pokušavam da zadržim na sceni, da se publici dam cela, da ih dotaknem, uznemirim. Ništa od toga ne bi bilo moguće da sa profesorkom Bisom, kako je zovemo iz velike ljubavi i poštovanja mi „njeni”, nisam osvestila i usavršila pevački instrument. Na tome sam radila i u inostranstvu, u Beču i Bajrojtu, jer je pevanje posao koji se uči celog života. Zato sam se i odlučila za doktorske studije, zbog želje da stalno radim i napredujem, te sam postala prvi doktor solo pevanja u Srbiji, a tema mi je bila „Značaj tumačenja odnosa tekstualnog i muzičkog u kreiranju interpretacije ciklusa solo pesama komponovanih na stihove Desanke Maksimović”, čime sam spojila svoje dve velike ljubavi, književnost i solo pevanje.

Pored značajnih uloga ostvarenih u zemlji, naša sagovornica je gostovala i u drugim državama, recimo u Portugaliji, Rumuniji i Bugarskoj iz kojih potiču sjajni glasovi, ali i u Norveškoj. O inspirativnosti drugih sredina i kolega Sofija Pižurica kaže:

– Do sada sam uglavnom pevala lirski sopranski fah, u skladu sa godinama i bojom glasa, ali sada bih volela da osvojim i malo zreliji fah, koji bi uključio Rozalindu u Štrausovom „Slepom mišu”, ili Tatjanu u „Evgeniju Onjeginu” Čajkovskog. Sva gostovanja u inostranstvu su dragocena zbog iskustva i poznanstava koja donose, kao i zbog drugačijih scenskih, orkestarskih ili uslova ansambala. Sve to pažljivo čuvam u svom iskustvu kako bih mogla da naučim ponešto iz svakog nastupa, baš kao što se trudim i da učim od svojih uzora, kao što su Rene Fleming ili Ana Netrebko.

Sada kada je u punoj pevačkoj snazi Sofija Pižurica nam za kraj otkriva kakva očekivanja i planove ima u budućnosti?

– Od sebe očekujem da nikada ne pomislim da sve znam i da nikada ne prestanem da učim. Tri godine sam bila vokalni pedagog Operskog studija „Borislav Popović” pri Narodnom pozorištu, i uživala sam učeći zajedno sa mladim polaznicima, istražujući uvek nove pristupe interpretaciji ili savlađujući nove tehničke izazove. Pored već pomenutih planova, volela bih da svom repertoaru dodam još jednu operu domaćeg autora, tako da sa velikim uživanjem pripremam ulogu Stanke, u prvoj izvedenoj srpskoj operi „Na uranku” Stanislava Biničkog.