Pripitomljeni lepotan

Irvas pripada vrsti velikih jelena. U tundrama i predelima severnih šuma Evrope, Azije i severne Amerike, na Grenlandu i velikim ostrvima živi divlji jelen koji se naziva karibu. Pripitomljeni irvas preovlađuje na Čukotskom poluostrvu.

Karibu je braon boje sa belim vratom i krstima. Visok je oko metar i dvadeset, a dugačak oko metar i 80 santimetara. Čukotski irvas je pripitomljen, pa zbog ukrštanja može biti braon, sivih, crnih ili belih primeraka u istom krdu. Pošto neki pripitomljeni irvasi izgledaju mnogo drugačije od divljeg karibua, ljudi ponekad misle da je reč o dve različite vrste životinja. Međutim, razlika u izgledu je samo rezultat selekcije odgajivača. Životni vek u divljini im je oko deset godina.

Kopita irvasa su široka da bi im olakšala hodanje po mekoj zemlji, a udubljenja na njima, nalik na kašiku, idealna su za kopanje u snegu. Za razliku od drugih vrsta jelena, i mužjaci i ženke imaju rogove, ali su oni kod mužjaka veći i lepši. Služe im kao ukras i oružje za borbu sa suparnicima u sezoni parenja. Rogovi im svake zime otpadnu, da bi ponovo izrasli još veći i lepši.

Karibu je društvena životinja koja živi u krdu. U proleće se hrani travama, trskom, biljkama cvetnicama i vrbovim lišćem. Leti ih napadaju rojevi komaraca i muva, od kojih beže u vetrovite predele u priobalju ili spas traže na mestima gde se snežni pokrivač nije istopio. Krajem avgusta i početkom septembra kreću u zimska staništa.

Ove životinje prilagođene su zimskim uslovima života. Da bi preživele period kada je hrane malo, one manje jedu, a metabolizam im se usporava. Biljojedi su – glad utoljuju lišćem i travom. Pošto led i dubok sneg otežavaju pristup hrani, karibui odlaze u šumovite predele u kojima je snežni pokrivač manji, a kora drveća prekrivena jestivim lišajima.

U velikim seobama divljih krda može biti i više hiljada karibua. Pošto često menjaju puteve kojima se sele teško ih je uloviti.

Ljudi u Aziji odavno su pripitomili karibua. Postoje dokazi da se to dogodilo još pre 5.000 godina, u južnoj oblasti planine Altaj. Verovatno svi irvasi potiču od tih davno pripitomljenih životinja, pošto su svi savremeni pokušaji da se od divljih karibua dobiju domaće životinje bili bezuspešni.

Pretpostavlja se da su u davna vremena lovci koristili pripitomljene životinje vezane na uzici da se uz njihovu pomoć privuku bliže krdima karibua. Kasnije su irvasi počeli da vuku sanke, a neki narodi su im stavljali sedla i jahali ih, kao što se jašu konji. Zatim su ih gajili zbog mesa i kože.

Danas mnogi domoroci, od Laponaca u Skandinaviji, preko severne Evrope i Azije, pa sve do Beringovog moreuza, žive od uzgajanja irvasa, a rogovi ovih životinja vrlo su cenjeni u kineskoj tradicionalnoj medicini. Irvasi se najviše gaje u Rusiji, gde ih ima preko dva miliona. U severnu Ameriku stigli su tek krajem 19. veka, kada su uzgajivači doveli čukotskog irvasa na Aljasku i naučili Eskime da ih gaje. Neke vrste irvasa gaje se zbog mesa i kože, a druge da bi vukle sanke.

Karibui su zbog irvasa morali da se presele, pošto nisu mogli da dođu do hrane. Stočari često ubijaju karibue kada se približe krdima irvasa, pošto se ove životinje često sukobljavaju oko područja bogatih travom.

U tradicionalnoj novogodišnjoj legendi, irvasi vuku saonice Deda Mraza preko noćnog neba da bi mu pomogli da uruči poklone dobroj deci na Badnje veče.

Širom sveta interesovanje javnosti za irvase dostiže vrhunac u božićnom periodu. Prema narodnom predanju, sanke Deda Mraza vuku leteći irvasi. Oni su prvi put pomenuti u pesmi iz 1823. godine „Poseta svetog Nikole” (ili „Noć pre Božića”). Tada je Deda Mraz došao u kočiji koju je vuklo osam malenih irvasa. Današnji Deda Mraz je u društvu irvasa Rudolfa sa crvenim nosem (Rudolfa je dodao Robert L. Mej 1939. godine u svojoj knjizi „Rudolf, irvas sa crvenim nosem”). Rudolf ima drugare koji se zovu: Dašer, Danser, Pranser, Viksen, Komet, Kupid, Doner i Blicen.