Kad poreznici ceo institut izbace na ulicu

Bio sam Srbin koji je „privremeno” 13 godina živeo u Zagrebu, ali me sudbina 1991. vratila u Beograd u ono vreme kada mnogima nije bilo lako. Kao diplomirani profesor stranih jezika zaposlio sam se u jednoj privatnoj školi u Beogradu. Zarada nije bila dovoljna da bih pomagao finansijski i roditeljima koji su ostali u Zagrebu. Oni u domovinu Srbiju nisu mogli da se vrate bez vize, a kada su je dobili morali su u svom rodnom mestu da se prijave kao stranci. Takvi su onda bili zakoni.

Shvatio sam da sam morao da pomognem i sebi i roditeljima. Jedna  Meksikanka koja je radila kao profesor španskog u istoj školi, predloži mi da idem u Meksiko jer njima trebaju diplomirani profesori. Pozvala je odmah telefonom jednu koleginicu u institutu „Berlic” koja je odmah pitala: „Kada može da dođe?”

Bilo mi je neverovatno da se u dalekom svetu zaposlim na naviđeno, iz Srbije, da tek tako odem direktno u Meksiko koji mi je bio samo jedna daleka zemlja, negde na levoj strani mape sveta. Govorim šest jezika, ali ne i španski. U ono vreme hiperinflacije kupim najjeftiniju kartu za Meksiko preko Moskve. Morao sam i vizu da nabavim jer dolazim iz zemlje koja je bila u konfliktu.

Odvede me moja prijateljica u meksičku ambasadu. Tada je u Beogradu bilo samo pet Meksikanaca i svi su se poznavali. Ne znam šta je ispričala konzulu, koga nisam ni video, ali sam u pasošu dobio turističku vizu na šest meseci.

Nema nazad, pomislim. Pitam gde ću stanovati a Meksikanka mi reče: „Kod moje bake. Ona ima veliki stan i ona već zna da dolaziš.”

Tek sada nema natrag.

U avionu „Aeroflota” sletim u Meksiko. Sačekala me sestra moje prijateljice iz Beograda. Govorila je neki engleski koji skoro nisam razumeo. Tek kasnije sam shvatio da je to ovdašnji tipični „šangliš”.

Baka me je lepo primila, dobio sam lepu sobu sa kupatilom. Koliko da platim? Ništa. Mi znamo da je Jugoslavija sa „mariskal Titom” bila naš veliki prijatelj. Odmah su me odveli da vidim Titov spomenik koji se nalazi na najprometnijem bulevaru meksičkog glavnog grada. Tito stoji u bronzi u svojoj uniformi iz Drvara sa rukama na leđima, a na bronzanoj tabli piše: „Mariscal Josip Broz Tito”. U blizini je i spomenik Vinstonu Čerčilu.

Sledećeg dana odem u taj čuveni institut „Berlitz”. Lepo me primi simpatična direktorka i objasni da ću odmah dobiti posao kao profesor nemačkog, da će mi oni brzo srediti dozvolu za rad i boravak i da je plata 30 dolara po času. Ali, sistem nastave je takav da se ne sme predavati gramatika. Ne sme se ništa prevoditi na španski. Oni će me uputiti kako da predajem.

Takva nastava je za mene bila strana, pa sam se pitao zašto sam završio profesuru na Beogradskom i Berlinskom  univerzitetu. Upitam direktorku gde je završila svoje studije, a ona mi kaže da nije nigde. Od detinjstva je živela sa roditeljima, koji se bili fizički radnici u Americi, naučila dobro jezik i evo je sada u Meksiku kao direktor centra za jezike.

Osećao sam se kao da sam zubar i onda me uče da umesto anastezije, pacijenta nalijem tekilom, pa da mu čekićem i mehaničarskim kleštima izvadim zub. Tada mi još nisu bili jasni školski kriterijumi ovog dela sveta. Rekao sam da tako ne mogu, niti znam. Zahvalio sam se i rekao da ću da razmislim.

„Da li si ti normalan, bila je reakcija. „Znaš li šta to znači da radiš u „Berlicu”, sve papire će ti odmah srediti. Šta ti smeta metodologija njihove nastave?”

Posle toga odem na univerzitet da se ponudim da radim kao profesor.  Primi me jedna Meksikanka, pogleda moj diplome koje su već bile prevedene na španski i pita: „Da li je Vama kao profesoru nemačkog jezika i književnosti nemački maternji jezik?”

Odmah sam shvatio da njima ne odgovara nikakva konkurencija, lakše je zaposliti nekog koji samo govori neki jezik, a nije ga završio kao profesiju.

„Da, moja mama je Nemica, rekoh iako je ona samo Srpkinja, rođena Šapčanka. Rekli su mi da će mi se javiti, što se nije nikada dogodilo.

Krenem tako u nemački institut „Humboldt”. Primi me jedan kulturni Nemac, porazgovara sa mnom na nemačkom, pogleda moje papire i upita me da li mogu već sutra da počnem sa nastavom u jednoj firmi.

„Ako možete, ostavite nam prevedene diplome i pasoš sa turističkom vizom, odmah ćemo pokrenuti postupak u migraciji da dobijete dozvolu za boravak i rad.”

Kod Nemaca ću smeti da predajem gramatiku. I zaista brzo sam dobio sve potrebne dozvole za boravak i rad u Meksiku na godinu dana.

Ali, sreća je pripremila i jedno iznenađenje.

Jedno jutro dolazim na posao u institut, a tamo poreska policija opkolila zgradu, isterala sve profesore napolje i na ulicu izbacuju sve stvari iz Instituta. Kišica je počela da rominja a ja gledam gomilu nemačkih knjiga sa kožnim povezima kako kisne. Napolje lete i slike, počupane zavese, saksije sa tropskim biljkama i na vrhu iskrivljena bronzana bista „Fon Humbolta”.

Ovako nešto sam mislio da postoji samo na filmu. Kompletna „selidba” jer institut nije plaćao kiriju skoro pola godine.

Razlaz. Nema pomoći. Direktora nigde, samo izvršioci. Neko iz administracije mi reče da će institut biti zatvoren i da više neće postojati. Trenutni direktor nemačkog instituta koji je postojao više od 130 godina je doterao „cara do duvara”.

Taman što sam primio drugu platu. Krenuo sam kući ne znajući šta da radim. Ipak, imao sam važeću radnu dozvolu na deset meseci.

Nemcima, Amerikancima i Francuzima koji su radili sa mnom je bilo lako. Mogli su da ulaze i izlaze iz Meksika kako su htelo.

Meni, iz „rizične zemlje”, nije bilo tako jednostavno.

Nazad nisam mogao, a svaki korak morao sam da prijavljujem u migraciono. Bio sam pred novim početkom.

Đorđe Prokin, Meksiko