Dve decenije od odlaska Jeljcina

Na sutrašnji dan, 31. decembra 1999. Rusija je ušla u potpuno novu fazu svoje istorije. Nastupilo je doba takozvanog putinizma, u kojem je najveća država na svetu povratila mesto na globalnom planu, a period posthladnoratovske dominacije Zapada počeo da se približava kraju. I dok su se Rusi po svojim domovima pripremali za doček novog milenijuma, elektronski mediji uključili su se u novogodišnje obraćanje predsednika Borisa Jeljcina.

Ali reči šefa države bile su sve sem uobičajenih za ovakvu priliku: „Dragi prijatelji, danas vam šaljem svoj poslednji novogodišnji pozdrav”, počeo je Jeljcin svoj upečatljiv govor. „Ovo je i poslednji put da vam se obraćam kao predsednik Rusije. Odlučio sam da se, na poslednji dan odlazećeg veka, povučem sa sadašnje funkcije… Razmišljao sam o svemu dugo i odluka je bolna. Molim vas za oproštenje što nisam ispunio vaše snove, ostvario vaša očekivanja. Rusija u novi milenijum mora da uđe s novim političarima, novim licima, novim ljudima, inteligentnim, jakim i energičnim. Mi koji smo na vlasti bili dugi niz godina moramo da odstupimo. Moj životni posao je okončan”, zaključio je Jeljcin.

Rukovođenje državom prešlo je u ruke tadašnjeg predsednika vlade Vladimira Putina.

Teško je u istoriji naći lidera koji je bio spreman na sebe da preuzme dva tako teška bremena: podelu (praktično – raspad) sopstvene otadžbine, i korenitu transformaciju iz dotadašnje socijalističke državno regulisane privrede u privredu slobodnog tržišta. Ali, SSSR je upravo izgubio hladni rat i dublje potonuće u bedu pretilo je da zemlju gurne u potpuni haos, u oružane sukobe i definitivno samouništenje.

Ključni momenat tokom vladavine Borisa Jeljcina svakako je bio raspad sovjetske zajednice. Prva zemlja socijalizma iscrpla je svoje tadašnje mogućnosti, kako na ekonomskom, tako i na političkom i vojnom planu. Gubitak vere da je moguće nešto popraviti bio je potpun. Ostale države članice SSSR-a, vođene nekim svojim vizijama, verovale su da bi preuzimanjem odgovornosti za sopstvenu sudbinu barem mogle da ublaže zajedničku propast.

Sve pomenuto stvorilo je situaciju u kojoj je razlaz bio jedino moguće rešenje. Ali razlaz koji ne bi nikoga doveo u podređenu situaciju i, eventualno, otvorio prostor za buduće međusobne sukobe. Podsetimo, Sovjetski Savez je sačinjavalo 15 republika, u kojima je na dan raspada, 26. decembra 1991, živelo 293.047.571 stanovnik. A, osim ruskog, kao zvanične koristili su još 14 jezika. I upravo tu se pokazala sva Jeljcinova veština kao političara. Naime, kako navode istoričari, SSSR se raspao, praktično, bez ijednog ispaljenog metka. Mirno i uz jednako uvažavanje svih republika.

Period Jeljcinovog rukovođenja Rusijom bio je težak i komplikovan. Transformacija evroazijskog džina bila je po svemu dramatična. U svega nekoliko godina stvorena je klasa malog broja superbogatih, dok je životni standard 42 miliona Rusa pao ispod granice preživljavanja. Samo tokom 1998. ruska rublja izgubila je 70 odsto vrednosti. Prema podacima MMF-a u periodu od 1990. do 1998. dohodak po glavi stanovnika pao je čitavih 50 procenata.

I kada je bilo najteže Jeljcin je pokazao šta može pravi političar: nije zapadnim kompanijama prepustio ni milimetar ruskih prirodnih resursa. Nije dozvolio svetskim korporacijama da se ušanče u tamošnjem okruženju i polako za male pare cede prirodna bogatstva velike zemlje. Takođe, sav vojni nuklearni i raketni potencijal, raspoređen uglavnom u Ukrajini, vratio je u Rusiju.

U zamenu za povlačenje naoružanja Moskva je pristala da Krim prepusti Ukrajini. Ipak, crnomorsko poluostrvo dobilo je status republike, imalo je svog predsednika, ustav, sopstveni budžet, poreski sistem, spoljnu trgovinu, kulturnu i obrazovnu politiku kao i pravo na svoj jezik. Samo je Sevastopolj ostao ruski, kao baza Crnomorske flote. Nažalost, sva pomenuta prava žitelja Krima vlast u Kijevu je tokom godina anulirala.

SSSR se, faktički, raspao još 8. decembra 1991. odlukom Jeljcina, Stanislava Šuškeviča (Belorusija) i Leonida Kučme (Ukrajina), koji su u Beloveškoj šumi (Belorusija) potpisali sporazum o prestanku postojanja zajedničke države kao međunarodnopravnog subjekta. Interesantno je da se na potonjem referendumu o nezavisnosti Ukrajine većina žitelja ove republike izjasnila za ostanak u zajednici s Rusijom, dok u Belorusiji slično izjašnjavanje nikada nije sprovedeno.

Boris Jeljcin je preminuo 23. aprila 2007.