Radašinov koridor

Ako vozim auto-putem do Pojata oko sto dvadeset kilometara na čas, i koliko može kroz načičkana naselja uz regionalni put od Ćićevca do Kruševca, pa između četrdeset i šezdeset kroz sela Jasika, Kukljin, Bela Voda, Konjuh, Velika Drenova – iz Beograda do mog zavičaja i rodnog sela Medveđa kod Trstenika stižem za tri sata.

Bez ikakvih nedoumica, pre nekoliko dana saznao sam da će mi u godinama koje dolaze biti potrebno duplo manje… Za toliko će mi zavičaj postati bliži. Počeli su radovi na Moravskom koridoru.

U poslednjoj deceniji, uvek kada sam se na ovom mestu poveravao čitaocima i doticao bolne teme propasti srpskog sela – dobijao sam packe i zajedljive komentare… „Neka Radoš krene od sebe… Neka se on vrati u selo, pa ćemo i mi…” Drinu da ispravim ne mogu, niti svima, kao leptir, da sletim na rame, pa da im na uvo odgovorim – ja iz svog sela nikada nisam ni otišao. U mojoj rodnoj kući vatra se nije gasila… Prošlo je pola veka od kako sam vižljast kao talka, pun snova i širom otvorenih očiju krenuo u svet… Od tada pa do danas – teško da prođe nedelja i nešto jače, a da makar ne prespavam u kući u kojoj sam rođen… Da ne obiđem grob pokojne majke, da ne popijem kafu sa starim ocem koji će za Božić rastrošiti desetu banku… Da ne srknem prvenac pored „vesele mašine” u komšiluku, da svakom detetu koje sretnem na raskrsnici ne dam po čokoladu. Da komšijama, seljanima, rođacima i svima koji mi sa svojom mukom dođu na kapiju – ne budem na usluzi. Od lečenja na klinikama u glavnom gradu, preko mesta u studentskom domu za decu ili zapošljavanja na nekom konkursu na kome se pre nego što je i raspisan zna ko će biti primljen, pa do neke pare koju, i kad nemam, moram da pozajmim. Dok se ne obere paprika, dok se ne naplati grožđe ili dok onaj što po selu svako bogovetno jutro prazni manjerke s mlekom u „tamić” cisternu ne donese pare. Bog mi je svedok da se taj zajam najčešće pretvori u moj alal. Oni nemaju da vrate – a ja ne pominjem.

„Sve odlazi, sve prolazi – samo je Morava večna.„ To su reči koje je u hladu visokih topola u svojoj avliji u Petlovcu, tik uz žubor reke na kojoj je naučio da živi i da pliva, svojoj ženi Radojki izgovorio Radašin… Onaj iz one serije… Seljak, mučenik, borac i težak, baštinik prezimena i čuvar kućevne tapije.

Naslednik krsnog imena i čuvarkuća prvog ivera s badnjaka kojeg krije pod ikonu kućnog sveca za zdravlje svoje čeljadi. Zagledan u žuljevite ruke i maglovitu budućnost svojih unuka, gorak kao pelin, izvaran i skrajnut, zaturen u zapećak evropske civilizacije koja ga kao trnoviti naboj u tabanu odstranjuje i eliminiše. Koja ga neće i na njega ne računa…

Deca su otišla. Dok im kuće u kojima su rođeni zvrje prazne „da u njima loptu možeš da teraš”, oni su podstanari u trideset kvadrata solitera u gradskoj periferiji. U kojoj im niko ne poželi ni dobro jutro ni dobar dan. Dok sedi na panjevima koje je Morava odnekud donela, dok puši cigaru duvana koju mu je Radojka sakrila, pa nenadano iznela na šustikli sa šoljicom kafe, u lamentu nad sopstvenim životom, Radašin kaže: „Ovo je ovako dok smo ti i ja ovde Radojka. A kad nas više ne bude bilo, avrik i bagrem će da izbije uz odžak, omaije će da popadaju, a vrane i gavrani će da legu jaja po tavanima…” Da li će zbilja da bude tako? Šta učiniti da se tako nešto ne desi?

Jer nažalost, u preko pet stotina sela u Srbiji poslednjih decenija je upravo ovako. Stihijski i bez ikakvog plana, Beograd i ostali veliki srpski gradovi usisavaju sve i svakoga ko u potrazi za lagodnijim životom odluči da zatarabi roditeljsku kuću. Ko ostavi livade, njive i zabrane i dođe da u nekoj hladnjači pakuje turšiju, da bude vozač u gradskom saobraćaju, ako mu se posreći, ili da za bednu platu kao portir noćobdija blene u ekran video-nadzora… U tužnom i tragičnom mimohodu nestanka srpskog sela – Srbija se temeljno i sistematski prazni. Gase se porodice i razgrađuju familije. Čak i da hoću, ne mogu da se setim nikoga ko je napustio rodnu kuću, a da mu je srce ostalo na mestu. Ostavljeni zavičaj žulja, peče, boli i tišti…

Hoće li u plodnu moravsku dolinu u kojoj i izdubljeno dugme niče moravski koridor vratiti život? Bolji život? Hoće li na potesu od Čićevca do Čačka prestati bežanija sa srpskog sela? Ima li Radašin pravo na dešperatnost? Verujem da više nema. Epski karakter i fundamentalni značaj auto-puta koji je ovih dana počeo da se gradi u pitomini najopevanije srpske reke podstrekava neskrivenu radost u mom srcu. Toliko veliku da mi dođe da zapevam: „Oj Moravo, moje selo ravno…”

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista