Pred nama je godina najvećih nadanja

Dve naše najbolje takvondoistkinje zaključile su prošlu godinu na najbolji mogući način, medaljama na završnom Gran priju u Moskvi, na kojem su obezbedile plasman na Olimpijske igre u Tokiju narednog leta (24. jul – 9. avgust). Tijana Bogdanović (21) osvojila je zlato u ruskoj prestonici, Milica Mandić (28) – srebro, a obe će se u Japanu boriti za svoje drugo odličje na najvećoj smotri sporta.

Mandićeva je olimpijski pobednik iz Londona 2012, a Bogdanovićeva viceprvakinja iz Rio de Žaneira 2016. Njihov razvojni put bio je sličan i odvijao se pod stručnim nadzorom trenera Dragana Jovića u klubu Galeb. Zahvaljujući pre svega njima, tekvondo je postao popularan u Srbiji i jedini je sport uz vaterpolo koji nam je donosio medalje na poslednja dva najveća sportska događaja. U paralelnom intervjuu govore, pored ostalog, o utiscima iz prethodnih dvanaest meseci i očekivanjima od olimpijske godine…

Po čemu ćete pamtiti 2019. godinu, na sportskom i privatnom planu?

MANDIĆEVA: Kada saberem utiske, ova godina je bila teška, ali i uspešna. Iako na Svetskom prvenstvu nismo ostvarili željeni rezultat, to nam je dalo motivaciju za ostatak godine. Najveći utisak mi je ostavila Moskva i Gran pri finale. Prve medalje na tom turniru, Tijanino zlato i moje srebro i dve direktne kvote za Olimpijske igre.

BOGDANOVIĆEVA: Na sportskom planu pamtiću osvajanje Evropskog prvenstva i zlatnu medalju na Gran priju, kao i po tome što smo obezbedili vize za Tokio. Na privatnom planu po tome što sam postala tetka. Moja starija sestra za koju sam mnogo vezana, i od koje se ceo život nisam odvajala, dobila je sina i postala mama, zbog čega sam najsrećnija na svetu.

Šta je na vas ostavilo najjači utisak u 2019. godini u oblasti sporta?

MANDIĆEVA: Uspeh srpskih sportista me uvek inspiriše da nastavim da radim na sebi i da želim više. Rezultati Novaka Đokovića, zlato Ivane Španović na Evropskom šampionatu i zlata naših odbojkaša i odbojkašica ostavili su na mene najveći utisak.

BOGDANOVIĆEVA: To što je Novak Đoković proglašen za tenisera decenije!!!

Šta su ciljevi u 2020, na sportskom planu i privatno?

MANDIĆEVA: Pored Olimpijskih igara imamo i Evropsko prvenstvo, pred nama je najvažnija godina. Cilj je da nastavimo da radimo na sebi i napredujemo kako na fizičkom, tako i na psihičkom i na taktičkom planu da bismo se što bolje pripremili za naredne izazove. I da zajedno sa trenerom i celim timom ostvarimo željene rezultate.

BOGDANOVIĆEVA: Na sportskom planu su Evropsko prvenstvo a zatim i Olimpijske igre, to je ono za šta smo se spremali pune tri godine, sad smo kvalifikovani i možemo mirno da se spremamo za to. Imamo vremena, motivacije i želje. Na privatnom planu mi je najveći cilj da dajem ispite na fakultetu i da idem u korak sa generacijom. Ne volim da zaostajem, a izuzetno je teško potpuno se posvetiti u obe oblasti i biti uspešan na oba plana, ali trudim se i imam želju što je najbitnije.

Kako je izgledao vaš prvi susret sa tekvondoom?

MANDIĆEVA: U oktobru 2002. sa mamom sam otišla u školu „Nikola Tesla” da pogledam tekvondo trening. Tada sam imala 10 godina i rešila sam da se oprobam u nečemu novom. Iako moja mama nije bila oduševljena mojim izborom, počela je da menja mišljenje kada je upoznala Galeta (Dragan Jović). Meni se sport svideo, tu sam videla sebe i odmah sam ga zavolela.

BOGDANOVIĆEVA: Počela sam da treniram tekvondo sa četiri godine. Roditelji su me odveli u tekvondo klub koji nam je bio blizu mesta gde smo živeli. Tata voli borilačke veštine jer je on vojnik, pa smo se tako sestra i ja zadesile tu. I evo 17 godina kasnije ja sam i dalje u tom sportu i srećna sam da sam dobila priliku da se u njemu ostvarim. Ovaj sport me je oblikovao kao osobu i pružio mi mnogo prilika u životu.

Zašto volite tekvondo?

MANDIĆEVA: Tekvondo je sport koji mi je pružio sve što imam. I ne znam da li ću moći ikada da mu se odužim. Zahvaljujući njemu, imala sam priliku da se borim za Srbiju i pevam himnu na postolju, da budem dočekana ispred skupštine i da upoznam ljude koji su mi sada porodica.

BOGDANOVIĆEVA: Zato što je atraktivan i brz, sve za šta radiš treba da pokažeš u tih šest minuta borbe, tu sekunde i sitnice odlučuju ko će biti pobednik. Volim i našu tekvondo uniformu – dobok. Toliko volim da ga nosim i srećnija sam kada kupim novi kimono nego haljinu. Specifični smo i po kijapu, glas koji ispuštamo kada udaramo, to je isto jako zanimljivo.

Šta je bilo presudno da postanete svetska klasa?

MANDIĆEVA: Mnogo rada na sebi, ne pričam samo o treningu već i o radu sa psihologom. Treba biti svestan da će biti mnogo izazova koji će ti usaditi sumnju u sebe, mnogo poraza i razočaranja. Ali konstantnim radom na sebi, učite da ne odustajete i kako se te prepreke prevazilaze.

BOGDANOVIĆEVA: Mislim da je uvek presudan rad. Pored toga naravno i želja za uspehom, motivacija, talenat, ali najviše rad i disciplina kao i razna odricanja u svakodnevnom životu. Potreban je i stručan tim koji ume da vodi sportistu do vrha. A ja sam imala tu sreću da me trenira Gale koji je takođe sklopio ceo naš stručni tim sa psihologom, nutricionistom i kondicionim trenerom.

Šta se promenilo otkako ste osvojile olimpijske medalje?

MANDIĆEVA: Popularnost koju smo dobili je da kažem bila najveća promena. Javnost je postala zainteresovana za nas i naš sport. Ostale stvari su nekako ostale iste što je i najbitnije za mene.

BOGDANOVIĆEVA: Dosta stvari se promenilo, mislim da je najviše to kako me sada gledaju. Dosta dece i ljudi misli da smo mi sportisti neki vanzemaljci koji rade nemoguće stvari, pa se samim tim i drugačije obraćaju i ponašaju u mom društvu. Meni to iskreno ne prija, jer smo svi mi od krvi i mesa, sa dve ruke i dve noge, ono što nas razlikuje je koliko radimo za ono što želimo. Ali dobro, i ja kada sam bila mlađa, pa vidim neku poznatu ličnost, gledala sam je da divljenjem. Tako da je sve to normalno.

Kako biste opisale jedna drugu, kao borca, ali i kao ličnost?

MANDIĆEVA: Tića je dosta iskrena osoba, i to najviše volim kod nje. Lojalna, nasmejana i malo tvrdoglava. Tu je uvek borba ko je najtvrdoglaviji od nas troje: da li Gale, Tića ili ja. Za mene njih dvoje dele prvo mesto. Oduvek je bila pravi borac, čak i kada je bila mala. I kada je teško zna da stisne zube i da ne posustaje.

BOGDANOVIĆEVA: Milica je pre svega veliki borac, kako na terenu tako i u životu. Osoba puna pozitive energije, vesela i draga. Nije što je moja, zaista svako ko je upozna kaže isto. Najviše što volim kod nje jeste to što je pre svega humana osoba, uvek spremna da pomogne svakome i nađe vremena za to. Toliko je divnih njenih osobina da bih do sutra mogla da nabrajam.

Vaš životni moto?

MANDIĆEVA: No pain, no gain! (Bez muke nema nauke).

BOGDANOVIĆEVA: Moramo se boriti kroz loše dane u našem životu da bismo zaradili najbolje dane našeg života!