Đetići u Trampovoj oluji

Dvojica junačina voze se u blindiranom vozilu već nekoliko časova, prevodilac gleda u mobilni telefon, potom u staru mapu, uzalud tražeći bazu NATO-a. Crnogorski štabni oficiri postaju nervozni jer imaju osećaj da se vrte ukrug i da su laka meta, iako su ih na brifingu u Podgorici ubeđivali kako će njihova misija u Iraku biti savetodavna i da će biti bezbedni kao u penthausima na Vračaru koje su kupili njihovi đedovi od ruskih para.

– Ima li đe Amerikanaca, nijesam kafu popio od jutros – pita oficir prevodioca koji i dalje istražuje putanju kojom će dvojicu đetića dovesti na dogovoreno komandno mesto. Parlament u Podgorici dugo je raspravljao da li će Crna Gora, slanjem dvojice Ramba, doneti konačnu prevagu koalicionih snaga u iračkom pesku. Podrazumevalo se da neće puzati po terenu, već će, kô direktori, svojim strateškim odlukama u komandnom centru NATO-a, odrediti dalju sudbinu nesrećne zemlje.

Naravno da je do Mila Đukanovića stigla vest kako je, posle raketiranja baza Al Asad i Ebril, kao odmazda Iranske revolucionarne garde zbog ubistva generala Solejmanija, odmah zbrisao slovenački kontingent. Pragmatični Slovenci odmah prvi hvataju maglu kad zagusti, a za njima kreću i Hrvati. Tako je bilo i kada se raspadala Jugoslavija, tako je i sada. Hrvatska je u sklopu misije u Iraku imala sedam vojnika, ali odluka o evakuaciji doneta je upravo kada je trebalo da se izvrši smena, pa se u Iraku zateklo ukupno 14 hrvatskih časnika.

Šta je s Makedoncima? U vojnim bazama desetine njih pečalbare za američku kompaniju KBR, partnera američke megakorporacije „Halibarton” koja se bavi naftnim biznisom i vojno-inženjerijskim projektima za narudžbine Pentagona u raznim tačkama sveta, pa kada su Ameri skinuli najpre statuu Sadama Huseina, a potom i originalnog Sadama stavili na vešala, lako su zaboravili na neprijatne istine kojima su uspaljivali sopstveno javno mnjenje, pravdajući razaranje Iraka.

„Ništa ne prija tako kao miris napalma u zoru”, čuvena je replika legendarnog američkog glumca Roberta Duvala, koji u Kopolinom klasiku „Apokalipsa danas” igra poremećenog, ali harizmatičnog pukovnika helikopterske jedinice koji naređuje jutarnji napad na priobalno selo Vijetkongovaca, kako bi konačno pronašao idealnu plažu za surfovanje. Šetajući kroz sprženo selo i raskomadane leševe, nezaboravni Duval je omamljen psihozom rata koja vodi do kapije pakla. Ali Kopola se ulenjio, a stvarne slike užasa postaju nepoželjne za osetljive duše Amerikanaca, pa se današnje slike bombardovanja emituju kao tinejdžerske video-igrice. Iz agencijskih vesti šturo je saopšteno da su Makedonci, uglavnom iz Kumanova, proživeli unutrašnje nemire, ali su herojski ostali da rade i šalju pare kući. Pa kud puklo da puklo!

Ništa ne prija kao miris nafte i dolara, te postaje nešto jasnija sudbina bivših jugosa koji su se zatekli u žarištu iračkog sukoba. Bazu Al Asad u zapadnom Iraku, od 1981. do 1987. godine, gradile su jugoslovenske kompanije, a u okviru kompleksa za 5.000 ljudi, s aerodromom i kasarnama, džamijom, otvorenim i zatvorenim bazenom i sportskom dvoranom, pa bioskopom, bibliotekom i osnovnom i srednjom školom – bolnica se podrazumeva, izgrađeno je i neprobojno sklonište za bombardere. Tu bazu su, posle američke invazije na Irak, posećivali Džordž Buš i Kondoliza Rajs, Donald Tramp i Majk Pompeo. I, naravno, Čak Noris. Valjda je Čak došao da pesnicom probije bunker!

Kad se neko pita zašto se raspala Jugoslavija možda se jedan od odgovora krije u bazi koju su pre nekoliko dana raketirali Iranci. Bosovi iz Vašingtona nisu bili blesavi da dozvole nekim jugosima da uzimaju stotine miliona dolara od neprilagođenog Sadama. Rešili su se i jednih, i ovog drugog.

Šezdesetih godina, u prvoj misiji „plavih šlemova” na Bliskom istoku, posle izraelsko-arapskog rata, vojni kontingent nesvrstane Jugoslavije činio je srž mirovnih snaga. Nije ih bilo dvojica ili sedmoro u okupacionim trupama, već je jugo-bataljon bio sastavljen od 1.100 vojnika, stacioniranih na Sinajskom poluostrvu, kao jedinica za učvršćivanje primirja. Stomatolog dr Anđelko Bašić kaže mi kako su naše snage imale i fudbalski tim  koji je na turniru, pred 25.000 gledalaca na stadionu u Gazi, u finalu pobedio selekciju Brazila s 5:2. Doktor Bašić bio je kapiten i pamti kako je brazilski pukovnik, selektor njihovog kontingenta, demonstrativno napustio stadion.

Jugo-bataljon imao je osam prevodilaca, a jedan je bio Drago Milatović, najmlađi brat potonjeg predsednika Predsedništva SR Crne Gore Veljka Milatovića, jednog od političkih mentora Mila Đukanovića. Sećanje dr Bašića samo je balkanski evergrin o jugo-bataljonu, dragocen tek da ga pevušimo kad popijemo koju čašicu više i sadašnje momke koje vode posvađana plemena podsetimo ko smo i šta smo bili. Naravno da će Milo ubediti svoje poslanike da glasaju za odlazak dvojice oficira da treniraju iračke snage u misiji NATO-a, na šta ga je podsetio i Edvard Džozef, profesor vašingtonskog Univerziteta Džon Hopkins.

Džozef je neobičan akademski radnik. U tekstu za „Forin polisi” napisao je da je ubistvo Olivera Ivanovića možda baš ono što je Kosovu bilo potrebno, što je izazvalo zgražavanje ne samo u Srbiji. Ali profesor Džozef ima i svoje drugo lice. Baveći se terenskim radom u najosetljivijim tačkama sveta, ne samo u Bosni i na Kosovu, već i u Iraku, Avganistanu, Pakistanu i na Haitiju, promovisao je istinu nekadašnje državne sekretarke Hilari Klinton.

Zato će nekoliko junaka uskoro lutati Irakom. Ali ovo je Trampova oluja u kojoj se može dogoditi priča dostojna velikog filma: u pustinju stižu dvojica Crnogoraca u mundirima, tražeći NATO koji je u međuvremenu otišao!