Bajka o razmaženom oligarhovom sinu

Još na tom lepom, „bebastom” licu, i u pogledu, ima tragova mladalačke čednosti i neke unutrašnje čistote što ga „ofiraju” u onim ključnim trenucima kada bi trebalo da izgleda opasno, opako ili zlo. Govorim o Milošu Bikoviću. Filmskom lepotanu. Našem glumcu sa oreolom filmske zvezde i u Srbiji i u Rusiji.

On za razliku od nekih drugih filmskih lepotana, recimo (plavookih) Delona ili Breda Pita, bez obzira na to kakvu ulogu da igra, uvek izgleda kao dobar dečko (što bez sumnje i jeste). Kao neko bez ličnog ili glumačkim treninzima stečenog „uličnog iskustva”, toliko ponekad neophodnog na velikom filmskom platnu. No, godine, glumačko i životno sazrevanje Bikoviću će samo ići u korist...

Sada ga gledamo u ruskom filmskom hitu „Sluga” Klima Šipenka. Kao Grišu, razmaženog jedinca ruskog oligarha (Aleksandar Samojlenko) koji i novcem i uticajem „pegla” sve njegove „nestašluke”, sve do trenutka kada Griša iz obesti ne slomi rebra poštenom policajcu. Očevom strpljenju je kraj. Počinje neverovatna akcija Grišinog prevaspitavanja i izlečenja od svih mogućih zavisnosti i ličnih moralnih devijacija. Počinje zanimljivo sročena, okretna Šipenkova komedija (sitkom) sa poukom i porukom. Duhovita moderna bajka o tatinom sinu. Film koji raduje i zabavlja gledaoce.

Počinje, zapravo, neka vrsta ruske verzije „Trumanovog šoua”. Za potrebe izvođenja 27-godišnjeg Griše na pravi životni put njegov otac, uz pomoć svoje simpatije – televizijske producentkinje (Marija Mironova) i njenog „otkačenog” bivšeg muža psihologa (Ivan Ohlobistin), izgradiće van grada čitavo selo – kopiju jednog takvog iz 19. veka iz vremena carske Rusije i na svakom koraku, i u svakom žbunu postaviće na stotine skrivenih kamera. Poput onih u kakvom rijalitiju.

Svi, osim Griše, u ovom starinskom selu bogatog ruskog vlastelina su profesionalni glumci. Scenario se piše iz trena u tren i oni svakog momenta znaju šta i kako treba da igraju dok se u početku Griša opire ovoj svojoj novoj realnosti, da bi već koji trenutak kasnije pokazao neverovatnu sposobnost prilagođavanja, što uključuje i dalje ono „teranje po svom”.

Griša je bez interneta, automobila, donjeg veša, jastuka, bez svega onoga na šta je navikao. On je sada obični sluga, sužanj, konjušar (a plaši se konja), u svemu zavisan od dobre volje svoga gospodara. No, čak i tada njegova neobuzdana priroda ostaje nepromenjena, njegov naopaki sistem vrednosti nenarušen. I čini se da Griši nema spasa i da je ovaj skupi očev projekat prevaspitavanja načisto propao kada stiže i obrt. Griša se zaljubio u Lizu (Aleksandra Bortič), koja je od veterinarke angažovane od produkcije da brine o konjima i sama morala da postane glumica...

Ideja Šipenkovljevog filma „Sluga” u osnovi je jednostavna i baš zato genijalna. Izmeštanje vremena i prostora, interesantan i razigran zaplet, očekivani obrt i srećan kraj. Uz to, taj zaplet u kojem se moderno doba sudara sa prošlim vekovima, osim niza komičnih situacija nudi i mogućnost razmišljanja o načinima kako vaspitavati svoju decu kada više ne važi ono – batina je iz raja izašla.

Ima još jedna stvar o kojoj treba misliti dok se slatko smejemo gledajući Bikovića kao slugu. Posle teškog incidenta koji je prouzrokovao, tata Grišu ne pušta da ode u zatvor da odleži zasluženu kaznu i tamo bude prevaspitan. Ne, on će ponovo potrošiti milione za njegov spas, sada na taj „Trumanov šou”. Bez obzira na veoma dobar konačni rezultat ovakvog roditeljsko-vaspitnog poteza, da li je tako ispravno? U stvarnom životu naravno da nije. Ali, ovo je film. Snimljen sa namerom da nas zabavi, nasmeje i osveti u ime svih žrtava svakolikih nasrtaja bogataških tatinih sinova.