Australija kao srpsko uporište

Od učešća na eksperimentalnom ekipnom takmičenju od kojeg se malo očekivalo, do uspeha teško sagledivih razmera, teniska reprezentacija Srbije je za dve sedmice prešla put koji je već sada kandiduje za podvig 2020.

Skeptici će reći da titula prvog pobednika ATP kupa nije važna, „hejteri” će govoriti o zaradama tenisera, ali ko je gledao hiljade naših ljudi na tribinama prekrivenim srpskim zastavama u Brizbejnu i Sidneju, devojke u narodnoj nošnji i trubače kako posle svake od šest pobeda prate hor zagrljenih tenisera i pesmu „Ja te volim Srbijo”, zna višu vrednost pobeda protiv takvih teniskih nacija kao što su Francuska, Rusija i Španija.

I iz čisto sportskog ugla, trijumf naše male zemlje u konkurenciji 24 ekipe iz celog sveta – samo onih koje imaju predstavnike među sto najboljih pojedinaca – ravan je bilo kom najvećem uspehu jedne reprezentacije. Na premijernom ATP kupu učestvovalo je osam od deset najboljih tenisera sveta, 16 od 20, 23 od 30 i 35 od prvih 50, a takmičenje su uživo pratili predstavnici 150 domaćih i 89 stranih medija.

Pobede reprezentacije Srbije – tri u grupnom i tri u eliminacionom delu – izvojevane su u mečevima koji su po pet-šest sati držali gledaoce prikovane za stolice, do kasno u noć. U finalu koje su odlučila dvojica najboljih na svetu, svih 10.000 sedišta na stadionu „Ken Rouzvol” bilo je popunjeno. Naravno da je bilo i Španaca i svih drugih nacija, ali mi smo se pitali – da li je moguće da ima toliko Srba u Australiji?

Finale je podvuklo crtu između navijača koji prate tenis samo zbog Đokovićevih titula i onih koji podvige mere širim aršinima. Za prve je najvažnija bila 29. Đokovićeva pobeda u 55. derbiju najdužeg rivalstva u profesionalnom tenisu, a za druge je to bio samo jedan od vrhunaca u svemu što se događalo i pre i posle toga.

Spremnost našeg najboljeg tenisera da odmah posle epske borbe sa Nadalom podrži Viktora Troickog da – posle godina tavorenja na pojedinačnim turnirima – ponovo postane heroj nacije, bila je samo očekivani deo kolektivnog požrtvovanja sportista koji se obično optužuju za sebičnu posvećenost ličnim rezultatima i zaradama. Troicki je bio onaj isti junak iz pohoda na „salataru” 2010, Zimonjić je tadašnju ulogu u dublu zamenio mudrim vođenjem tima, a jedino za čim smo mogli da žalimo bilo je odsustvo četvrtog musketara Janka Tipsarevića, koji je sa odlukom o završetku karijere požurio svega dva meseca.

Nisu Đoković i koletivni duh uzdigli samo Troickog. Učinili su da skromni Dušan Lajović nadmaši sebe i u mečevima protiv Hačanova i Ože-Alijasima shvati koliko su njegovi dometi veći od dosadašnjih. A, Nikola Ćaćić – toliko duboko u anonimnosti da ga svi zovu i pišu Čačić – i Nikola Milojević, doživeli su sportsku počast kakvu nisu mogli ni da sanjaju.

„Faktor Đoković” i uspeh reprezentacije iz 2010. imaju daleko širi uticaj na uzdizanje glave naših pojedinačnih sportista. Zato je ono što su priredili naši ljudi u Australiji šlag na torti Đokovićevih zasluga, zahvalnost za nemerljiv doprinos u uspešnom i ponosnom predstavljanju nacije, ali i zalog za buduće generacije.

Daleko od svoje zemlje, naši ljudi su pokazali kako se za nju navija na ekipnim teniskim takmičenjima. Bilo je i ispada, prelažena je granica takozvane teniske navijačke kulture, ali na nju su odavno zaboravili i na kraljevskim ložama Vimbldona, gde je Đoković, uprkos svemu, spasao dve meč-lopte i pobedio Federera u nadužem finalu u istoriji.

Australijske tribine su proteklih sedmica bile srpski Vimbldon, uzdižući naše igrače do neslućenih visina:

– Bilo bi divno kada bih sve turnire igrao u takvim okolnostima, ali to je nemoguće. Zato ću ove trenutke pamtiti dok sam živ. Imao sam sjajnu karijeru, ali igra za zemlju, sa najboljim prijateljima, to je nešto neuporedivo – govorio je Novak, podsećajući nas ujedno na sve što je prolazio.

Nema sumnje da će posle pehara na ATP kupu, kao i posle onog iz 2010, svi naši teniseri dobiti krila. Pogotovu što će za svega nedelju dana da krenu u masovni pohod na Melburn, gde Novak Đoković brani sedmu šampionsku titulu. Naravno, novog Đokovića nećemo dobiti, ali ćemo naučiti da se radujemo i manjim uspesima od najvećih, posle godine u kojoj su čak petorica naših ušla među najboljih 60 na svetu, kao nikada ranije.

Diplomatski potez Zimonjića

Možda je nekome od naših navičala bilo simpatično što je glavni sudija finala Srbija – Španija često umirivao gledaoce na srpskom jeziku, rečima „molim” i „hvala”, ali selektor Nenad Zimonjić je povukao pravi potez kada je prišao sudiji i rekao: „Sve je u redu što se tiče vašeg vođenja meča, ali molim vas, obraćajte se publici na engleskom, nisu u gledalištu samo Srbi!”.

Lajani se odmah ispravio i prešao na engleski, a Zimonjić je, pored odličnog vođenja tima, zaslužio čestitke i za selektorsku diplomatiju.

Godina najvećeg grupnog uzleta

Promene pozicija naših tenisera među 200 najboljih na svetskoj listi, u odnosu na početak 2019, pokazuju dosad najveći kolektivni uspon. Prva osmorica su ukupno napredovala čak 367 mesta:

Teniseri ATP           2019    promena

2. Novak Đoković     1          -1

34. Dušan Lajović    48        +14

38. Laslo Đere          93        +55

40. Filip Krajinović         94        +54

59. Miomir Kecmanović     131      +72

155. Nikola Milojević       174      +19

158. Viktor Troicki           205      +47

169. Danilo Petrović         276      +107