Čovek koji je menjao Srbiju

Kragujevac – Kad je šestog marta 1939. godine sačinio testament, Jovan Đ. Mirković nije mogao ni slutiti da mu najveća želja neće biti ispunjena za života. Preminuo je 1945, zbunjen i nesrećan zbog postupka vlasti koja je ignorisala njegovu poslednju volju, a kuća koju je zaveštao državi i gradu zvanično je postala legat Narodne biblioteke „Vuk Karadžić” u Kragujevcu tek 20. septembra 2002. godine, zahvaljujući angažmanu Ninoslave Milanović, tadašnje direktorke ove ustanove.

Porodičnu kuću u Šafarikovoj 30 (danas Milovana Glišića 44), Mirković je namenio kragujevačkoj biblioteci. Imao je samo jedan uslov – da nadležni zaposle školovanog bibliotekara, „lice sa univerzitetskom spremom koje voli da radi, nikako penzionera, i koje poznaje našu i stranu književnost”. Pošto u budžetu navodno nije bilo novca za platu bibliotekara, država nije prihvatila ovaj Mirkovićev zahtev, licemerno mu odgovorivši da kuću može da primi isključivo kao poklon.

Tim povodom se prva oglasila „Politika”, čiji novinar Ljubiša Manojlović, 31. avgusta 1939. godine piše članak pod naslovom „Jedna od najvećih privatnih biblioteka u Jugoslaviji nalazi se u Kragujevcu, a Kragujevčani za nju i ne znaju”. Odluka, međutim, nije promenjena, a priča o Mirkovićevoj zadužbini bi se ovde mogla i završiti da se u međuvremenu nije dogodio još jedan skandal, tako tipičan za naš palanački mentalitet.

Naime, Mirkovićeva supruga Dušica je 1963, dve godine pre upokojenja, pristala da se kuća otvori za čitalačku publiku, ali pod uslovom da tu, onako kako je to darodavac želeo, ne bude unet radio-aparat (Mirković nije voleo modernu tehniku. Smatrao je da radio-aparat pruža samo trenutno i lagodno zadovoljstvo, dok se prava umetnost može doživeti isključivo na koncertima klasične muzike). Kragujevačka biblioteka se, zalaganjem tadašnje upravnice Milice Ljubisavljević Urošević, krajem 1963. godine uselila u Mirkovićeve kuću, ali je 1970. odatle iseljena. Te godine, odlukom gradske vlasti, u Mirkovićevu kuću je, umesto radio-aparata, useljena prva kragujevačka radio-stanica koja odatle emituje program na talasu 312. O ovom presedanu, Milan Nikolić, tadašnji dopisnik „Večernjih novosti” iz Kragujevca, 19. januara 1971. godine piše članak pod naslovom „Zadužbinu nosi talas 312”. Ovaj kao ni drugi novinski napisi nisu mogli ništa promeniti, pa se biblioteka vraća u Mirkovićevu kuću tek posle pet godina, pošto je Radio „Kragujevac” dobio drugi prostor.

– „Duhovna palanka” u prenesenom značenju ima pre psihološku nego geografsku odrednicu. Ona nikada nije opraštala drugačije, bolje, uspešnije. Zato su se ponekad zadužbinari zaboravljali, ostavštine prisvajale ili zatravljene propadale. Mirkovićeva zadužbina se od 1975. godine, iako tada nije bila doneta nikakva zvanična odluka, koristi onako kako je to darodavac želeo. To, međutim, samo govori koliko je vremena i hoda po mukama potrebno da bi uzorni ljudi ovde bili uvaženi, makar i posthumno – kaže Gordana Vučković, rukovodilac Zavičajnog odeljenja Narodne biblioteke „Vuk Karadžić”, u kojoj je otvorena izložba posvećena Jovanu Đ. Mirkoviću.

Jovan Đ. Mirković je rođen 1871. godine u Beogradu, a Komunalnu školu na nemačkom jeziku i klasičnu gimnaziju na mađarskom jeziku završio je u Pančevu. Simonovu Trgovačku školu u Berlinu pohađao je od 1889. do 1891, a od 1895. do 1898. godine studirao je na Konzervatorijumu u Pragu, na kome je diplomirao„s položenim ispitima iz sviju predmeta”.

O školovanju i mukama kroz koje je prolazio kao dečak i mladić, Mirković 1939. godine piše: „Moram ovom prilikom da budem neskroman pa da pomenem da sam u svojoj 7. god. ostao bez majke, a u 8. god. bez oca... Kad mi je ujak umro, bio sam neko vreme dijurinista, a kada sam svršio trgovačku školu (prosto i duplo knjigovodstvo, korespondenciju, trg. računovodstvo, menično pravo i trg. administraciju) bio sam 4 godine knjigovođa. Još od prvog razreda gimnazije živeo sam od kondicija, a kada sam bio knjigovođa, imao sam i svoju privatnu školu. Tako sam uštedeo jednu sumu s kojom sam otišao u Prag i tu sam u najvećoj bedi (rđava voda-tifus) svršio konzervatorijum. U Berlinu sam za vreme velikih školskih odmora učio nemački jezik i književnost.”

Ovo je samo kroki životnog putešestvija Jovana Đ. Mirkovića kome je Narodna biblioteka „Vuk Karadžić”, pod rukovodstvom direktora Mirka Demića, osim izložbe, posvetila i knjigu, objavljenu u okviru projekta „Ljudi koji su menjali Srbiju”, podržanog od Ministarstva kulture i informisanja. Autorka Gordana Vučković napominje da je u prikupljanju arhivske građe i obradi podataka o ovom muzičkom pedagogu, kompozitoru, horovođi, bibliofilu, profesoru nemačkog i mađarskog jezika, kosmopoliti, prosvetitelju, učestvovao veliki broj kragujevačkih kulturnih delatnika.

– Profesor Mirković je karijeru mogao napraviti u Beogradu, ali je odabrao skroman život i mukotrpan rad u unutrašnjosti Srbije. Prvo se obreo u Aleksincu, gde je utemeljio rad biblioteke, a u Kragujevcu je proveo 33 godine omeđene ratovima, predajući gotovo dve decenije notno pevanje i nemački jezik u gimnaziji. U prosvetno-kulturnu istoriju grada Mirković se upisao tako što je za vreme Prvog svetskog rata obnovio rad Kragujevačke gimnazije, dok je 11. aprila 1941. godine spasio fond Javne biblioteke od uništenja. Naša izložba i knjiga predstavljaju skroman izraz zahvalnosti Jovanu Đ. Mirkoviću, a budućim generacijama ostavljamo u amanet da neguju kulturu sećanja na ljude koji su svojim delima menjali Srbiju – poručuje naša sagovornica.

Ulica – današnji najveći neprijatelj

„Ja samo knjizi, pozorištu, operi i koncertima, javnim bibliotekama, izložbama, galerijama slika i muzejima imam da zahvalim za sve svoje znanje i umenje (stipendije ili ma kakve pomoći nikada ni od koga nisam primao, pa ni odsustva nikad nisam mogao da dobijem, ali sam zato veliki školski odmor provodio uvek u velikim gradovima), pa zato želim da i celo naše društvo od knjiga, galerija slika, muzeja i koncerata ima koristi, pa i zabave i da se spase našeg današnjeg najvećeg neprijatelja ulice.” Tako je, pre skoro jednog veka, govorio profesor Jovan Đ. Mirković.