Vazduh postao vrlo vidljiv problem

– Zašto peremo zube?

– Dolaze nam gosti.

– A šta ćemo da im radimo?

Ovom replikom iz čuvenog filma Gorana Paskaljević „Varljivo leto ’68” Marko Vujić, asistent političke ekologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, opisuje odnos srpskih vlasti prema vazduhu i životnoj sredini uopšte. Povod za razgovor s njim su alarmantni podaci koji upozoravaju na ogromnu zagađenost širom zemlje.

– U očima svih naših vlada u poslednje tri decenije rezultati koji se ne vide golim okom, jer ne predstavljaju recimo metar seoskog puta ili kilometar auto-puta, nepotreban su trošak. Zašto bismo ulagali u vazduh kad on ništa ne košta? Šta ima veze što nije čist kad se to ne vidi, neće gosti obratiti pažnju – objašnjava Vujić kako smo došli u grupu najzagađenijih gradova u Evropi.

Šampioni smo po emisijama zagađujućih materija u vazduh, uzimajući u obzir broj stanovnika i BDP, u odnosu na zemlje centralne i istočne Evrope. A po kvalitetu vazduha mnoge od njih još kaskaju za onim u razvijenijem delu Starog kontinenta. Kada političari, želeći da umire građane, a da ih pri tom ne obmanu, kažu da je s našim vazduhom manje-više sve u redu i navedu kako smo u grupi s Poljskom, trebalo bi imati na umu da je to zemlja s najvećim problemima kada je reč o kvalitetu vazduha u briselskom carstvu. Čak 33 od 50 najzagađenijih gradova EU su u Poljskoj.

Dok stižu alarmantni podaci iz zvaničnih i nezvaničnih izvora, krivci se traže među institucijama, pojedincima, zakonskim paragrafima, nezadovoljstvo stručnjaka pojačava činjenica da, iako imamo problem, nemamo strategiju za rešavanje ovog važnog pitanja. Naš sagovornik ističe da je nepostojanje strategije odraz našeg decenijskog odnosa prema vazduhu.

– Ovo je zemlja gde strategije uglavnom služe kao mrtvo slovo na papiru, krovna ekološka strategija Nacionalna strategija održivog razvoja doneta je još 2011, istekla je 2018. a da ništa iz stotina strana tog ambicioznog dokumenta nije sprovedeno u delo. Da može gore i od toga, svedoči vazduh. Nadležne vlasti se nisu udostojile da bar takav, impotentan dokument donesu. Vazduh očigledno predstavlja pastorče srpske životne sredine jer verovatno svaka vlast misli biće vitalno i bez njihove brige – ističe Vujić, inače sekretar Centra za ekološku politiku FPN-a.

Zakonom o zaštiti vazduha, usvojenom 2013. godine, obavezali smo se da ćemo ovaj strateški dokument usvojiti za dve godine, ali do danas nije izrađena ni strategija, kao ni akcioni plan zaštite vazduha. Na pitanje šta koči donošenje strategije nisu nam odgovorili u resornom ministarstvu.

Dok ministarstvo ćuti, u danima kada vazduh, suprotno naučenom iz školskih udžbenika, ima i boju, i ukus, i miris, odzvanjaju podaci Svetske zdravstvene organizacije – oko 6.000 osoba godišnje premine od respiratornih i kardiovaskularnih bolesti kao direktne posledice zagađenog vazduha.

– Ti podaci nam govore da je Srbiji neophodna ozbiljna strategija koja će pre svega utvrditi stvarne nivoe zagađenja vazduha. Jedva da imamo 30 mernih stanica, a država smo s više od 200 opština i gradova. Nemoguće je uspostaviti delotvornu dijagnozu ako nemamo jasnu kliničku sliku stanja našeg vazduha – kaže Vujić.

Zabrane uvoza automobila s određenom oznakom motora za našeg sagovornika su tek ad hok intervencije jer saobraćaj ima udeo u ukupnom zagađenju svega šest odsto.

– Ne dopada mi se ni upiranje prsta u najsiromašnije slojeve stanovništva, koji svojim individualnim ložištima čine preko 50 posto ovog zagađenja. U situaciji kada priključak na neku od centralnih mreža grejanja košta kao deset prosečnih mesečnih plata, u najmanju ruku je neumesno i ne predstavlja odgovornu ekološku politiku jedne države – ističe on.

Svu odgovornost, smatra naš sagovornik, snosi Ministarstvo životne sredine, kojem je upravo osnivanjem zasebnog ministarstva ponestalo izgovora da je životna sredina zapostavljena. Zbog toga, ističe, na Ministarstvu ekologije je da „u narednim danima izmeri koji je realan budžetski, institucionalni, ali i stručni potencijal da reši situaciju zagađenja vazduha”.