Beket sa balkana

INTERVJU
Specijalno za „Politiku” od dopisnika Tanjuga 

– Pariz mi je dobrodošao da promenim nemački vazduh – kaže Dejan Dukovski, makedonski dramski pisac koji se odavno otisnuo evropskim drumovima. – Nisam prekinuo veze sa Skopljem, gde mi je i dalje kuća, ali mi dosadi kad sam dugo na jednom mestu. Nikad se nisam odricao svog identiteta, ali nikada nisam ni insistirao na tome da mu dam neku posebnu istinu ili estetiku. Ako neko uzme da radi moj tekst, to treba da bude zato što on funkcioniše, a ne zato što predstavlja recept za neki problem geostrateškog ili političkog karaktera. Ne razmišljam tako. Kada me neko pita odakle sam, najlakše mi je da kažem da sam iz pozorišta. Možete da budete iz Južne Afrike, a da razumete o čemu tekst govori.

Sa ovim umetnikom razgovarali smo u stanu u pariskom Mareu, gde je za trenutak spustio kofere, dobivši jednogodišnju stipendiju od ovog grada, uz zvuke „novog talasa”, koji je prilično uticao na razvoj njegovog karaktera, kaže.  Od „Paket aranžmana”, „Lajbaha”, preko Džonija Štulića… „ta scena u bivšoj Jugoslaviji je bila možda najbolja posle britanske, to je bila i javna istina tih godina”.

Povod je objavljivanje njegovih drama na francuskom i novi komad, „Prazan grad”, koji je preveden na danski, a prevodi se i na francuski, engleski  i nemački. Ovaj komad uradio je za dansko pozorište i on je izveden prošle godine, sa Dejanom Cukićem, glumcem poreklom iz Crne Gore koji je zvezda u Danskoj. Uskoro će biti postavljen i u Splitu i Skoplju. Za Dance je napisao i monodramu „Homerov san”,  kao i kratki komad „Galileo Galilej”, deo trilogije po motivima scenarija Petera Handkea za film „Nebo nad Berlinom”, koja je izvedena u pozorištu „Beti Nansen” u Kopenhagenu.

U Hamburgu je uradio predstavu „Drakula”, po motivima istoimenog romana Brema Stokera, koju je u Mariboru postavio Aleksandar Popovski. U Berlinu sledi premijera  „Bureta baruta” u oktobru. U Nemačkoj mu izlazi knjiga. U Francuskoj su postavili „Bure baruta” i „Mamu mu jebem...”

Već duže je odsutan sa beogradske scene, poslednji put u „Stupici” mu je igran komad „Druga strana”, ali, kaže,  Beograd oseća kao svoju scenu, svoju publiku, svoj grad. Tu je „Bure baruta“ prvi put doživelo uspeh, u njemu ima puno prijatelja, dobro ga poznaje. „To je grad koji voli pozorište i meni je veoma značajan.“
 
Koliko se razlikuju nemačka i francuska pozorišna scena danas?

Nemačko pozorište je više fizičko, a u Francuskoj vlada vrlo precizna pozorišna semantika, eksplicitna, ekspresionizam scene je vrlo jak. Nemačka je reprezentativnija od Francuske što se tiče eksperimentalnog pogleda na pozorište. U svakom nemačkom gradu postoji jedno ili dva pozorišta koja dobijaju pare od države i ne jure komercijalni uspeh. U velikim francuskim pozorištima, poput „Komedi Fransez“, postavljaju Boba Vilsona, ali to je pucanje na sigurno. Za razliku od Nemačke, eksperimentisanje je retko.

Ko je izvršio najveći uticaj na Vas?

Ljubav prema engleskoj drami sam nasledio od svog profesora Gorana Stefanovskog, koji sada predaje u Engleskoj. On je bio đak Pintera, Bonda, koji su na mene ogromno uticali.
 
I u „Praznom gradu”, kao i u prethodnim dramama, humor razbija tragični kontekst, naglašavajući apsurdnost situacije….

Pokušao sam da prikažem pozitivne likove u ratnim okolnostima, da bi humor bio u potpunom kontrastu sa tragičnom situacijom. Humor funkcioniše bolje kada je u sudaru sa tragičnim, to je Šekspir odlično znao.

Danci su se smejali gledajući predstavu, ne razumevši kako mogu da se smeju kada su stvari o kojima je reč strašne. Publika voli da plače i da se smeje, ako pri tom kažeš nešto pametno onda je to odlično…
 
Na sceni su dva brata, u različitim uniformama…Da li je to aluzija na Makedoniju, na Balkan?

To je stereotip, dva brata, na dve strane, u dve vojske. U pitanju može da bude i rat između američkog juga i severa, to je samo početna situacija. Radi se o pozitivnim likovima koji vole život. Problem je što imaju samo jednu noć i moraju da umru, ali oni vole život i bore se.
Beketova drama „Čekajući Godoa“ je postavila velika pitanja o načinu razmišljanja. Nije bitan rat, već šta je tu smisao. Sa druge strane, sviđa mi se ideja da pozorište nekada komentariše, determiniše stvari i pokušava da pronađe izvesnu istinu, smisao delovanja, jer pozorište je delovanje. Dobra je ta savest pozorišta. 
 
Tema nasilja je i ovde prisutna, u pozadini…

Nasilje nije toliko prisutno koliko strah od nasilja ili situacije mogućeg nasilja. Nasilan je kontekst, a onda nasilje nekad preuzima kontrolu nad ljudima. To je stepen realizma koji je prisutan, nasilje koje postoji svuda. 
 
Radnja se odvija u praznim prostorima, u praznom bordelu, praznoj kockarnici, praznom pozorištu….

U komadu postoji desetak prostora, iako je u pitanju jedna noć. Struktura je na neki način poput filma „Strah i paranoja u Las Vegasu“. Oni prođu most, ulicu, treba im restoran, traže kockarnicu, ali i pozorište, idu u crkvu, u banku, ali ne da uzmu čekove nego da je opljačkaju. U takvoj situaciji novac gubi smisao, isto kao što prazno pozorište i prazan bordel nemaju smisla. Hteo sam da nađem varijantu prostora koja obuhvata nekakav smisao života.
 
Apsurd je izrazit u sceni u kojoj čitaju stare-nove informacije iz novina sa natpisima „Život damo, kamen ne damo”, komentarišući da se istorija ponavlja…

Situacija nema smisla od početka, kao što sve ono što se desilo nama u bivšoj Jugoslaviji nema nikakvog smisla kada se danas posmatra. Možda bismo sada mi bili neka fina zemlja, a ne zadnji u Evropi. Ali mi smo ljudi glupi, inače se ne bi dešavalo opet i opet isto, kao sa malim detetom; možeš sto puta da mu kažeš ne diraj ringlu, opeći ćeš se, ali dok to ne uradi nema straha.
 
Da li ima smisla povezivati bivši jugoslovenski prostor danas?

Samo kulturno, politički nema šanse. Ako uđemo u Evropu koja nam je svima najbliža, moraćemo da živimo zajedno. Ali retrogradna, stupidna ideja svih ovih ratova i tragedija nam više ne dozvoljava da razmišljamo logično, toliko je ono što se desilo strašno. Mi smo bliski, imali smo zajedničku istoriju i zato ne mogu da shvatim da danas klinci u Makedoniji vrlo teško razumeju srpskohrvatski.