Ljudi ranije prohodali

Čovek se uspravio znatno ranije – pre oko šest miliona godina (Saginjanje niko ne pominje). Butna kost davnašnjeg pretka (Orrorin tugenensis) visokog samo 120 santimetara, pronađena 2000. u Keniji, očigledan je dokaz pripadanja ljudskom rodu i hodanja na zadnjim udovima.

Da li je davnašnji prapreteča, zaista, ličio na sadašnje daleke potomke?

Uspravno kretanje jedna od najranijih odlika našeg roda, smatraju američki paleoantropolozi Brajan Ričmond, sa Univerziteta Džordž Vašington u Njujorku, i Vilijam Džangers, sa Univerziteta Stoni Bruk, čije tumačenje pomera ljudsko uspravljanje u dalju prošlost. Istraživanje istovremeno ukazuje da je dvonožno hodanje pretrpelo promene u dolazećim hiljadugodištima i da je, u biomehaničkom smislu, pradavni preteča drugačije koračao od nas.

Posle iscrpnog račlanjivanja nedavno su zaključili, u članku u uglednom časopisu „Nauka” (Science), da je to najstariji slučaj dvonožnog koračanja. Istraživanje je podrazumevalo proveru prepotopskih ostataka i upoređivanje s kosturima savremenih ljudi, čovekovih preteča i majmuna šimpanzi.

Preostatke bedrenjače, ruku i zuba čovekolikog bića koje je živelo u praskozorje pojave prvih ljudi otkopali su pre osam godina francuski antropolozi Marten Pikfor i Brižit Seni, a podozrevaju da je preteča veličine šimpanze bio u stanju da korača na dve noge. Drugi naučnici su još sumnjičaviji.

Pretpostavlja se da su se pre, otprilike, pet do osam miliona godina prvi ljudi razdvojili od čovekolikih majmuna i da je dvonožno prebacivanje s mesta na mesto oslobodilo gornje udove (ruke) za korišćenje alatki. Premeravanjem kostiju ustanovljeno je da, doista, uveliko podsećaju na ostatke ranih ljudi od pre dva-tri miliona godina, australopiteka (kao čuvena Lusi) i parantropa koji su nastanjivali istočnu Afriku uoči pojave roda čovek (Homo), uključujući i današnjeg razumnog (Homo sapiens).

Uspravan hod ostao je, uglavnom, nepromenjen u toku cele naše evolucione istorije, iako su sevnegdašnji srodnici više gegali. Iznenadna promena životne sredine u istočnoj Africi pre dva miliona – kada su savane s niskim rastinjem potisnule bujne šume – nagnala je prvobitne ljude da se sve više pešače tragajući za svakodnevnim obrocima. Zato se najviše izmenio izgled bedra koje se prilagodilo prevaljivanju većih rastojanja, a noge su se izdužile za koračanje.

Nagoveštaji snažnih mišića gornjih udova i prsti podešeni za uspinjanje ukazuju, takođe, da se čovečuljak iz Kenije podjednako verao po drveću i bauljao po tlu. Danju je većinom obitavao dole šepesajući na dve noge u potrazi da nešto prezalogaji, na drveće se peo bežeći od grabljivaca i odlazeći noću na počinak. Geganje nalik majmunskom ostalo je preovlađujuće gotovo četiri miliona godina, sve dok protoljudi nisu pusgili svoj korak koji je pogodovao pešačenju na veće razdaljine i trčanju.

Najnovije otkriće je učvrstilo mesto Orrorina tugenensisa u čovečijoj lozi i podstaklo naučnike da se upuste u odgonetanje tananosti dvonožnog hoda. Pouzdan okidač za preobražaj četvoronožnog u dvonožni i dalje ostaje nerazjašnjena tajna.

Da se klimatske prilike u Africi nisu izmenile, ko bi smeo da kaže da bi evolucija uspešno uznapredovala ka australopiteku, a docnije ka razumnom čoveku?

Konačnog odgovora još nema.

Kenijski čovečuljak je prvi član porodice koji se uspravio omogućujući savremenim ljudima da se – zauvek uzdignu.