Najveća pretnja

Ka­da je 1998. Me­dlin Ol­brajt, ta­da­šnji ame­rič­ki dr­žav­ni se­kre­tar, vr­ši­la pri­ti­sak na evrop­ske ko­le­ge da po­dr­že bom­bar­do­va­nje Sr­bi­je, je­dan od tih ko­le­ga je od­go­vo­rio da nji­hovi advo­ka­ti ni­su us­pe­li da na­đu prav­ni osnov za po­dr­šku napa­du NA­TO-a na Sr­bi­ju, a ona je na to na­vod­no od­go­vo­ri­la: „Pa, an­ga­žuj­te no­ve advo­ka­te”. Na kra­ju su svi evrop­ski sa­ve­zni­ci u NA­TO-u na­šli pra­ve advo­ka­te i svi zna­mo šta se do­go­di­lo u mar­tu 1999. Ovaj jed­no­sta­van, ali opa­san ko­men­tar odraža­va kon­sen­zus ko­ji se po­la­ko po­ja­vlju­je me­đu za­pad­nim po­li­ti­ča­ri­ma, di­plo­ma­ta­ma i in­te­lek­tu­al­ci­ma kad je u pi­ta­nju shva­ta­nje de­mo­kra­ti­je. Pro­sto re­če­no, nji­hov stav je da je de­mo­kra­ti­ja tu da nji­ma slu­ži i da je de­mo­krat­sko sve onošto slu­ži nji­ho­vim po­tre­ba­ma. De­mo­kra­ti­ja je ono što oni ka­žu da je de­mo­kra­ti­ja.

Isti je slu­čaj i kad su pi­ta­nju pra­vo (do­ma­će i me­đu­na­rod­no) i nji­ho­vi i tu­đi usta­vi. Pre­dsed­nik Buš je to uz­di­gao do ni­voa aro­gan­ci­je ili čak pre­zi­ra ka­da je mi­ni­star­stvo prav­de iz­da­lo zva­ni­čan do­ku­ment koji gra­đa­ne li­ša­va nji­ho­vih gra­đan­skih i ustav­nih pra­va, odo­bra­va tor­tu­ru pri­li­kom sa­slu­ša­nja pri­tvo­re­ni­ka i omo­gu­ća­va vla­di SAD da neo­gra­ni­če­no dr­ži u pri­tvo­ru stra­ne dr­ža­vlja­ne ne ot­kri­va­ju­ći zašto su pri­tvo­re­ni. Osim to­ga, pred­sed­nik Buš je daono­vo tu­ma­če­nje ame­rič­kog usta­vati­me što pot­pi­su­je za­ko­ne ko­je Kon­gres usva­ja, ali isto­vre­me­no kroz spe­ci­jal­ne pred­sed­nič­ke uka­ze mo­že da iz­u­zme se­be i svoj per­so­nal od tih istih za­ko­na.

Ka­da go­vo­ri­mo o ovom „no­vom” ili post­de­mo­krat­skom po­na­ša­nju va­žno je pre­i­spi­ta­ti men­ta­li­tet i in­te­lek­tu­al­no oprav­da­nje za ova­ko nedemo­krat­sko po­na­ša­nje. Men­ta­li­tet ili ide­o­lo­gi­ja ko­ja sto­ji iza ova­kvog vla­da­nja pod­se­ća me na ve­ha­bi­je, ta­li­ba­ne, pa čak i na sa­mog Osa­mu bin La­de­na. Svi oni tvr­de da je ve­ćin­sko tu­ma­če­nje „pra­ve” ve­re i de­mo­kra­ti­je u osno­vi ne­tač­no i je­re­tič­ko i da će sa­mo pra­vo tu­ma­če­nje i pri­me­na nji­ho­vih prin­ci­pa vo­di­ti u spa­se­nje. Na­rav­no, pra­vo tu­ma­če­nje je ono ko­je da­je gru­pi­ca po­je­di­na­ca sa ci­ljem ostva­re­nja sop­stve­nih in­te­re­sa. U to­me je ključ, jer oni ko­ji se za­la­žu za ovu vr­stu de­mo­kra­ti­je ve­ru­ju da su nji­ho­vi in­te­re­si ne­de­lji­vi od in­te­re­sa dr­ža­ve i na­ro­da. U nji­ho­vim oči­ma nji­hov uspeh je je­di­na na­da za mir, na­pre­dak, pa čak i de­mo­kra­ti­ju.

Po toj de­fi­ni­ci­ji ni­je do­vo­ljan uspeh, bi­lo po­li­tič­ki bi­lo eko­nom­ski; oni mo­ra­ju do kra­ja da uni­šte sva­kog ne­pri­ja­te­lja i da eli­mi­ni­šu sva­ko pro­ti­vlje­nje. Sve to ra­de sa ve­li­kim mo­ral­nim ube­đe­njem da oba­vlja­ju bož­ji po­sao i da su je­di­no oni pra­ve „de­mo­kra­te”. Sva­ko ko se s nji­ma ne sla­že ne­ver­nik je i ne­pri­ja­telj. Učvr­šći­va­nje i odr­ža­nje na vla­sti je nji­hov ra­i­son d`e­tre. Lju­di ko­ji ih ne po­dr­ža­va­ju su vred­ni ža­lje­nja, jer ne raz­u­me­ju da oni sve što ra­de ra­de da nji­ma bu­de bo­lje.Ovi po­li­ti­ča­ri i vla­di­ni funk­ci­o­ne­ri za­pra­vo žr­tvu­ju naj­bo­lje go­di­ne svog ži­vo­ta da bi ra­di­li „ono što je naj­bo­lje” za nji­hov na­rod. Ka­da ih lju­di sme­ne na iz­bo­ri­ma, on­da ovi lju­di po­ka­zu­ju pra­vi pre­zir i ego­i­zam ko­ji sto­ji iza nji­ho­vog po­na­ša­nja, pa za­klju­ču­ju da će bi­ra­či do­bi­ti ono što „za­slu­žu­ju” i da će pla­ti­ti to što su iz­da­li je­di­ne pra­ve bra­ni­te­lje i pri­ja­te­lje.

Ova­kav trend vla­da­nja se ši­ri po ce­lom sve­tu i pred­sta­vlja mo­žda naj­ve­ću pret­nju vla­da­vi­ni za­ko­na i gra­đan­skih pra­va u 21. ve­ku. Već nam je do­neo Gvan­ta­na­mo, je­din­stve­nost kao ar­gu­ment u me­đu­na­rod­nom pra­vu (ko­ji SAD i ne­ke ze­mlje EUko­ri­ste u slu­ča­ju ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va) i prak­su „pre­pu­šta­nja” (ra­di se za­pra­vo o kid­na­po­va­nju i pri­tva­ra­nju stra­nih dr­ža­vlja­na). Ako se ni­ko ne su­prot­sta­vi, do­ne­će nam auto­krati­ju, po­li­tič­ki pro­gon i no­ve su­ko­be. Za­to je čak i za ma­lu ze­mlju kao što je Sr­bi­ja pi­ta­nje ko će do­ći na vlast ma­nje va­žno od pi­ta­nja zašto oni že­le vlast i ka­ko će do nje do­ći.