Megan i „megzit"
Ne postoji medij ni u svetu ni kod nas koji se ovih dana ne bavi „megzitom”. Naširoko i nadugačko se raspreda o tome zašto su vojvoda i vojvotkinja od Saseksa odlučili da napuste život na dvoru, kako će izgledati njihova svakodnevica (i karijere?) van Britanije, šta će biti sa finansijama... Dok se iz dana u dan pomno prati dinamičan razvoj događaja, uočavamo dva zanimljiva i društveno značajna fenomena. Prvi je da „megzit” (kako je odlazak Megan i Harija nezvanično prozvan) privlači daleko više pažnje od aktuelnog bregzita. Reč je svakako o paradoksu jer je potonji „egzit” daleko značajniji za život ljudi u Britaniji i Evropskoj uniji od prvopomenutog „megzita”. Drugi fenomen je usmerenost na navodnu krivicu, ili bar odgovornost, koju američka glumica snosi za skandal u kraljevskoj porodici. Odlazak bračnog para dobio je kolokvijalni naziv po Megan, a ne po Hariju („hargzit” bi bilo logičnije rešenje jer je on potomak kraljevske loze i on napušta svoje okruženje).
Izveštavanje o ekskluzivnoj „krivici” vojvotkinje od Saseksa svedoči o glasnom oživljavanju globalnog patrijarhalnog sistema: opet je žena „kriva” za (pogrešne) odluke supruga. Istraživači sa Sanderland univerziteta uradili su istraživanje tvitova koji su postavljeni u prvih 24 časa nakon objave Megan i Hari da napuštaju Britaniju. Rezultati istraživanja pokazali su da velika većina tvitova ima mizoginičnu i (ili) rasističku konotaciju i da neretko sadrže i eksplicitne uvrede.
(Foto EPA-EFE/Facundo Arrizabalaga)
Činjenica da zbivanja na britanskom dvoru privlače sveopštu pažnju nije nova: setimo se samo dva raskošna venčanja koja su direktno prenošena širom sveta, a ako bismo krenuli dalje u istoriju primeri bi se samo nizali: počev od skandala koji su pratili život i smrt princeze Dajane pa nadalje. Estradizacija, pa i tabloidizacija monarhije je posebna tema koja se može analizirati, ali u najnovijoj aferi zanimljiviji je narativ koji podrazumeva da je isključivo vojvotkinja od Saseksa pokrenula sled poznatih događaja. Iako je Hari već više puta pravio presedane (on je za suprugu izabrao američku glumicu koja nije plemićkog porekla, već je bila u braku, nije anglikanske vere, ima afro-američko poreklo...) i iako ovo nije prvi put da princ odstupa od običaja i pravila ponašanja britanske kraljevske loze, ipak je javnost „presudila” da je za finalni razlaz „kriva” Megan Markl. Ovaj kolektivni zaključak ovenčan u samom nazivu („megzit”) „izvukao je na površinu” duboko ukorenjen i globalno zastupljeni patrijarhat. Ponovo imamo javnu reprodukciju klasičnih stereotipa da je „žena kriva” (u nekim slučajevima, kao što smo videli u britanskom istraživanju, imamo i direktne uvrede na osnovu roda i rase) i da je sigurno ona stvorila probleme i nagovorila supruga da povuče poteze koje valjda sam ne bi povukao. Izgleda da nema opcije u kojoj je odluku doneo on sam ili su je možda, samo možda, doneli zajedno?
U skladu sa opštom senzacionalizacijom javne sfere i, konkretno, pitanja koja se tiču dešavanja u britanskoj monarhiji, nije čudo da je u prvi plan odmah isplivao žilavi patrijarhat – njemu je, uostalom, veoma komotno u pojednostavljenom i šarenim senzacijama ispunjenom medijskom i tabloidnom prostoru. S druge strane, diskurs koji prati „megzit” je dobar sociološki pokazatelj o tome koliko su patrijarhalne vrednosti duboko ukorenjene u širim društvenim slojevima i to na svim meridijanima.
Britansko istraživanje tvitova o Megan Markl rađeno je uz pomoć precizne metodologije, međutim, dovoljno je samo da čitate komentare ispod tekstova o Hari i Megan u stranim i domaćim medijima i videćete da se formiraju dve grupe mišljenja: prva grupa podržava buntovništvo i zalaže se za razbijanje konzervativnih stega u Britaniji a druga grupa je (uslovno rečeno) na strani kraljice, osuđuje odluku bračnog para i poziva se prevashodno na ekonomske argumente (ko ih je do sada izdržavao, finansirao venčanje, putovanja itd.). U obe grupe Megan je u centru pažnje (kao glavni akter ili kao jedini krivac). I dok se komentatori prepucavaju oko toga da li je Megan „konačno obznanila kraj strogim i zastarelim rojalističkim običajima i protokolima” ili je pak „sve krenulo naopako kada se Hari sa njom venčao”, tu i tamo možete naići na usamljene glasove onih koji se pitaju zašto bi bilo koga cela ova situacija uopšte pogađala na tako blizak i emotivno obojen način i kakve to veze ima sa životom građana Britanije (a kamoli sa životom građana u Srbiji). Potpisnica teksta slaže se sa tim retkim glasovima koji baš i ne vide svrhu ili smisao u bavljenju tuđim životima, ni običnim ni kraljevskim (uz naravno osudu svih uvreda izrečenih na račun vojvotkinje od Saseksa), ali smatram da čitava medijska pompa može biti važan pokazatelj društvenih fenomena u koje spada i ogoljeni patrijarhat.
Asistentkinja na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista