Stojanove ošišane lepotice

Drvar – Otac Mile Grahovac dajući sinu makaze da ošiša ovna dvisca, nije ni slutio da će Stojan, koji je pedeset i prve tek napunio sedmu godinu, kasnije postati trostruki prvak bivše nam zemlje u šišanju ovaca.

Ljubav prema stadima, borba da se preživi u mnogočlanoj paorskoj porodici, ili možda i jedno i drugo, presudili su da se Stojan okrene teškom životu pastira.

Iako je bio deseto dete, Tito Stojanu nije kumovao. A i kako bi kada mu se deda Ilija, koji je umro u stošesnaestoj godini (!), zamerio maršalu i njegovim u komitetu.

– Kada je Tito ukinuo koze pošto su brstile rastinje, deda je nameravao otići u Beograd i moliti ga da promeni zakon. Naravno da to Titonije mogao uraditi. Kasnije je deda svoja stada skrivao i napasao po bespućima Like, počinje Stojansvoju priču o godinama i desetlećima koja su kasnije došla i u kojima se nije moglo bez znoja, žuljevitih dlanova i teškog bremena težaka.

Iako iz Zaglavice kod Drvara, dakle iz kraja u kome se o stočarstvu pričalo tek usput, Stojan se šezdesetih godina prijavljuje na državno prvenstvo u šišanju ovaca. Disciplina nimalo obična, ali i prestižna posebno za ljude koji idu za „tuđom pameti” kako su, u šali, nekada zvali pastire.

– Takmičio sam se tri puta i uvek osvajao prvo mesto. Dva puta je to bilo na Vlašiću i jednom na Šar-planini. Sećam se rekorda koji nikada nije oboren. Na Šari sam, naime, ošišao ovcu za rekordnih dve minute i 14 sekundi. Pored brzine sudije ocenjuju i kvalitet urađenog posla. Ono što sam uradio, bilo im je po meri, seća se Stojan.

Šampiona je potom svak želeo da vidi. Da mu dođe da ošiša stado. Nijedno proleće nije prošlo bez stotine, hiljade ovaca koje je Stojan šišao za predstojeće letnje vrućine.

– Rekorda, kada je broj ošišanih ovaca u pitanju, nije bilo. Sećam se da sam pred rat, kada sam se manje bavio tim poslom, šišao i to onako za svoju dušu, stotinak ovaca za nekoliko sati, opet će Stojan.

Dani i godine, ali i uspomene na šampionske godine koje je ljubomorno čuvao, su prolazile. Nakon studija, posla u šumarstvu, dolaze i godine rata. Stojan prvo u rov, a onda u Kanadu. Na privremeni rad. Dvanaest godina je radio, često i po šesnaest sati dnevno. I to u jednoj od hala najveće klanice u svetu u kojoj se svakodnevno klalo po dvanaest hiljada svinja. Stojan je morao da izvadi kosti iz hiljadu pršuta i to za samo jednu smenu.

– I u Kanadi sam šišao ovce. Onako usput. Tri puta po hiljadu komada. Išlo mikao da nisam prekidao. Dobro su me ljudi i plaćali, na kraju će Stojan.

Posle teškog arbajtovanja u Okvilu pored Toronta, sa nagradom koja se dodeljuje najboljem radniku firme u kojoj je i penzionisan, ali i sa uspomenama koje nikada ne blede, vratio u rodnikraj odakle je krenuo u život i svet. A i kako bi se te uspomene zaboravile kada je Stojan svoj dnevnik, ispisan rukom kaligrafa, vodio četrdesetak godina.

U obnovljenom stanu u rodnom Drvaru, iz koga su oni što su okupirali grad odneli sve što je vredno, Stojan sa suprugom Milenom prebira po slikama i rukopisima koji ga podsećaju na onog prvog ovna dvisca, na šampionske titule u šišanju ovaca, na ratne i poratne drugove, na dane provedene tamo gde nikada nije ni sanjao da će biti.