​Šaman pred monolitom nepojamnog

Na početku smo decenije i stručnjaci pokušavaju da predvide nesporne izazove koji nas čekaju u budućnosti  – klimatske i demografske promene, kao i geopolitičku situaciju. Da li prognoze mogu da se primene i na polje umetnosti. Šta će se desiti za 20 godina – 2040? Vek je od pojave Dišanovog pisoara i dva veka čuvene rečenice Pola Delaroša „Slikarstvo je mrtvo!”, tržište se menja, slikari već prodaju radove preko „Instagrama”, u književnosti se govori o distopiji...

O budućnosti umetnosti likovni umetnik Dejan Atanacković, profesor na akademiji u Firenci i dobitnik Ninove nagrade, kaže sledeće:

– U Srbiji imamo privilegiju da izbliza osmatramo mikro-predstavu gotovo svega najgoreg što se u svetu trenutno dešava: besomučno uništavanje prirode, ruženje i zagađivanje gradova, jačanje kriminalnih oligarhija, divljanje populističke i pljačkaške desnice koja traži prostor za nove konflikte i podele. Tu je i ogroman jaz između bogatih i siromašnih, pri čemu uz ekstremno bogatstvo, zasnovano na principu sasvim rudimentarnih i providnih zloupotreba, najčešće ide i sve veći prostakluk koji, kao dominantan izraz vladajuće oligarhije kontaminira celokupno društvo. Date okolnosti neminovno proizvode i kulturne posledice koje se protežu u kontaminiranu budućnost. I dok će se za 20 godina umetnost baviti upravo onim čime se umetnost oduvek bavi: tumačenjem sopstvenog vremena, već sada je jasno da će u budućnosti, umetnik, kao i svako drugi, pre svega izlaziti na kraj sa strašnim posledicama vremena u kojem danas živimo.

Prema njegovim rečima, umetnost je oduvek proizvod različitih okolnosti, između ostalih: tržišta, institucija i građanske svesti.

– Ali umetnost koja se povinuje tržištu i institucijama, i umetnost koja je ishod građanske svesti ne govore uvek istim jezikom. Umetnost je kroz istoriju napredovala tako što se lišavala nepotrebnog. Forme opstaju, prepliću se, tehnologija fascinira, pa postane dosadna i očigledna, i tako je oduvek. Umetnost će nastajati kroz susret čula i intelekta, kroz živ jezik u datom vremenu i prostoru, a u osnovi će uvek stvarati prizore i pričati priče – dodaje ovaj umetnik.

On veruje u umetnost koja se po svojoj prirodi suprotstavlja vlasti, koja je neminovno subverzivna, i koja nosi potencijal revolucije. Naglašava da je u vreme posustalih ideologija, umetnost jedna od retkih aktivnosti u okviru koje se formulišu ideje o slobodi.

– Premda je sporno koliko ljudi danas, u aktuelnim okolnostima masovnih laži i kontrole, uopšte želi, koliko su u mogućnosti da žele, da žive slobodno. Laž je mnogo izvesnija, i naizgled bezbednija od slobode, posebno u trenutku kad postane utkana u identitet. Zato verujem da budućnost umetnosti treba prvenstveno tražiti u sukobu sa lažnim identitetima, sa vladajućim strukturama koje na lažima opstaju, i taj će sukob u sebi nositi estetička i etička načela koja će odrediti sadržaj, formu i strategije umetnosti. Sve ostalo je dekor – smatra Atanacković.

Pesnik Vladimir Kopicl, koji je sedamdesetih bio aktivan na polju konceptualne umetnosti, smatra da se status umetnosti u budućnosti određuje već danas, i to po zaoštrenoj liniji preloma iz dvadesetih, šezdesetih i devedesetih godina prošlog veka.

– Istorijska avangarda i konceptualna umetnost su formalizam dela potisnule u drugi plan u korist inovacije, ideje, a postmoderna je revanšistički ponudila ukidanje primata originalnosti, inovacije i jake figure autora u korist posvemašnje raznovrsnosti, inkluzivnosti, participativnosti, i još tako koječega. Zatim je to „koješta” uspešno kopuliralo sa antistres težnjama vladajućih sistema i kulturnih politika i tako postalo poželjna, podržavana, finansirana, tržišno validna i umrežena praksa koja odgovara raznim konkursnim, izbornim i komunalnim potrebama. Sve ima, takoreći, sem što većinom nema dovoljno razloga da se smatra umetnošću. Umetnost broj jedan, koja ne počiva na konkursno-participativnim premisama, polako gubi na vidljivosti, sem preko preživelih autora heroja, kojima uskoro izmiče životni, pa tako najverovatnije i opšti rok trajanja – kaže Kopicl.

Primećuje da već danas imamo asimetrični pluralizam „umetnosti broj jedan” i „umetnosti broj dva”, i ako obe prežive, u narednih 20 godina postaće manje važan deo „neo-neo-korpusa neke trans-art platforme”.

– Naravno, stvar je još važnim delom u rukama samih umetnika. Pre svega da što pre razreše kojem će se umetnosti privoleti carstvu, to jest pojmu. Odnosno da li žele da budu aktanti umetnosti ili participativni akteri u njenom referentnom polju čije se granice šire unedogled, shodno sezonskim potrebama sponzora. Ako prva opcija prevlada, kao i ekotopija distopiju, svejedno je da li ćemo umetnika broj jedan za 20 godina prepoznavati kao šamana ili autora dela u zasad nepojamnom formatu, mada nam šaman ne gine ako prevlada distopijski scenario. Ako pak prevlada druga, participativna opcija, budući umetnik broj dva će u ekotopijskom scenariju biti uposlenik na ugovor pri JKP „Umetnost”, a u distopijskom ponavljač u redu za inicijaciju. Pa, ako opet prođe, neka mu je na čast – navodi Kopicl.