Sizif s vodenom kuglom

Nakon što su i previše puta morali da gledaju kako od njih beže kolonije prokleto nezahvalne za sve ono što je Kruna blagostivo učinila da civilizuje te polukriminalne avanturiste, verske fanatike i obične divljake, napokon su i Englezi dočekali dan na koji su se od nekoga otcepili, makar time iznervirali gotovo polovinu svojih ljudi i većinu onih na teritorijama što su im nekad takođe bili kolonije a sad su ponosne članice Ujedinjenog Kraljevstva: Škotska i Severna Irska.

SVAĐA OKO NIMALO ZLATNIH RIBICA: Kad je svanuo taj dugo iščekivani dan bregzita, na Ostrvu se slavilo i u manjoj meri plakalo, na Kontinentu, uz poneku suzu, skrivalo olakšanje zbog toga što su torijevci i ostale probregzitovske grupe, iznureni međusobnim svađama, postigli nekakav privremeni kompromis oko toga pod kojim bi uslovima da izađu iz EU i dozvolili da se to već jednom i desi.

Spektakli radovanja i tugovanja bili su i ni najmanje spontane političke demonstracije, poruka svake strane da i dalje smatra da je bila u pravu u dosadašnjim svađama i da neće odstupiti ni u budućim raspravama, naročito ne tamo gde se one ne tiču emotivnih koliko poslovnih odnosa. Mada, ima nečega i u simbolici, inače ne bi ribarstvo bilo među prvima u fokusu daljih diskusija Britanije sa EU.

Ribarstvo ne donosi Ostrvljanima više od 0,1 odsto njihove privrede, ali je, izgleda, amblematski prežitak slavne prošlosti, kad je britansko brodovlje vladalo svetom, i zalog veličanstvene postbregzitovske budućnosti, u kojoj se očekuje da bivša „imperija u kojoj sunce ne zalazi”, oslobođena evropskih bukagija, dokaže kako joj je uvek bilo bolje samoj i da ju je isključivo poluvekovno susprezanje suvereniteta u nepromišljenoj zajednici s Kontinentom sprečavalo da ispolji svoje prirodno nadmoćne trgovačke i diplomatske instinkte. Pred ponovno otiskivanje na plovidbe svetskim morima, prva bitka Britanaca biće ta da od Francuza i ostalih Evropljana zaštite zabran za sopstvene ribare, mada njihov ulov mahom izvoze a ono što sami od ribe jedu ponajviše dobijaju uvozom.

Postoji u engleskom jeziku izraz koji bi se doslovno preveo sa „vući vode za sobom”, što asocira na poduhvat istovremeno nemoguć i apsurdan, ali u prenesenom značenju podrazumeva zaranjanje u dubinu u potrazi za istinom: ambicija naizgled skromnija, ponekad, međutim, podjednako neizvodljiva i paradoksalna kao tegljenje neke velike vode na svojim plećima. Istina o britanskom ribarstvu je, upoređena sa simboličnošću koja joj je pridata, prilično apsurdna. Ali, Britanija će se upinjati da dokaže kako vode Lamanša, to jest ono što je spaja s Evropom, neće vući za sobom da joj usporavaju korak u njenom ponovnom osvajanju sveta.

O SLEPIM MIŠEVIMA I NELjUDIMA: Simbolika koja potapa te planove nazire se u tome što Ostrvljani od slavljenja i oplakivanja bregzita nisu stigli ni da se kosnu zbog toga što je istog dana otkriven prvi slučaj koronavirusa na njihovoj teritoriji. Do nekadašnjeg vladara planete doprla je bolest ponikla na tlu, kako mnogi vide Kinu, budućeg gospodara sveta.

Resantiman prema državama koje su sebi izgradile takvu poziciju uvek je ogroman, što su i Britanci i, nakon njih, Amerikanci osetili, mada ih to, onako ponesene svojom civilizacijskom misijom, možda nikad nije previše žacnulo. Verovanje u nadmoć sopstvene kulture ukorenjeno je i među Kinezima, ali ih to svejedno ne štedi od rasizma, koji razni teško obuzdavaju sad kad im je virus dao izgovor da ga ispolje prema svim Azijcima.

Neko će reći da je u vremenu epidemije začete u Aziji razumljivo kad se sklanjate od ljudi s tog kontinenta. Samo, bežanje od njih, pa i odbojnost i otvoreno neprijateljske poruke prema njima počeli su i kad je virus još bio ograničen na nekoliko delova Kine, koja je toliko velika da je to bilo isto kao da se zbog nešto jačeg gripa u Portugalu, hiljadama kilometara daleko, panično trči kući čim čujete kako je prolaznik izgovorio neku estonsku reč, kao da će vam s njom u uho upuzati kuga.

Uz sve potvrde koje je, preteći globalnoj ekonomiji, pružio za domašaj kineske ekonomske snage, uključujući tu i novu platežnu moć Kineza, koja im masovno omogućava da obilaze planetu, ovaj koronavirus je dušu dao za izlive rasizma. Nije još jasno kako je virus začet, ali se poskočilo na prve pretpostavke da je za zarazu krivo to što su Kinezi pojeli meso neke pogrešne zmije ili slepog miša. Antropolozi bi sad, pozivajući se na autore od Levi Strosa naovamo, pisali o tome koliko su prehrambene navike značile za odvajanje ljudi od životinja i kako je zabrana izvesnih jela potcrtala i barijere među pojedinačnim kulturama. Tako i danas mnogi smatraju poluživotinjama one koji jedu njima čudne stvari, ne pomišljajući na to koliko je nekima drugima, na primer, svinjetina ogavna.

ČELIČNI STISAK FRANCUSKE: Umesto koronavirusa, zemlju u kojoj je izbila Industrijska revolucija možda više brine to što glavnog nacionalnog proizvođača čelika, „Britiš stil”, kojem preti bankrot, Kinezi još ne mogu da otkupe i spasu ga jer se s tim ne slaže Francuska. U toj državi „Britiš stil” drži toliko veliki deo svog biznisa da on predstavlja strateški kapacitet za Francusku, koja stoga ima pravo veta na prodaju tog dela kompanije i najavila je da će ga iskoristiti. Na stranu objašnjenje takvog stava Francuza, za ovu je priču interesantno još i to da su „Britiš stil”, kad smo već kod bivših kolonija, donedavno držali Indijci, zatim i jedan Amerikanac.

Kao što je ovih dana pokazala i EU dozvoljavajući, uz izvesna ograničenja, učešće „Huaveja” u postavljanju 5G mreže, koliko god da i sama, izgleda, podozreva da će je ova kompanija izložiti špijunima pod komandom Pekinga, bez Kine više niko ništa ne može. Britanija i dalje ne može sve što je zamislila bez Francuske. Još samo da joj ona i ribe uzme. Jer, ni Francuzi ni ostali Evropljani svakako neće Britancima na rastanku, kao delfini Zemljanima kada ih napuštaju pred smak sveta u „Autostoperskom vodiču kroz galaksiju”, poručiti „Do viđenja i hvala na svim ribama”.