Živana iz „Njujork tajmsa"

Odaću vam jednu tajnu; ove priče izmišljam ujutru dok se brijem sa onom penom i pravim žiletom. Imam svaku moguću spravu koja radi na struju, ali brijanje je "po starinski". Valjda me vraća u vreme kada sam gledao kako deda veša ogledalce o tarabu, oštro brijač na kaiš, sapunja se četkom i onda se spretno brije.

Kada je žilet nov obavezno se posečem, a to se desi i kada sam nervozan. Tako mi žilet ujutru postane instrument za merenje nervoze za taj dan.

Upravo to se desilo ovog jutra - posekao sam se kada sam počeo da razmišljam o odjeku Noletove pobede.

Pisao sam o tome u ovoj rubrici kada je on pobedio prvi put. A priča je bila o tome kako je meni kartu za prvi red dala firma kod koje sam radio, a onda sam hteo da tu lepotu vidi i moja supruga.

Ona je otišla tamo, iznervirala se i vratila kući jer su je Australijanci, pored kojih je sedela, opominjali da se ne dere. Od tada gledamo samo preko televizora.

A ko ima jake živce ode tamo.

Deca su u boljoj situaciji. Kupe one jeftine karte sa kojima ne ulaze u arenu, nego gledaju na velikom ekranu ispred sale. Tu viču do mile volje, pevaju naše pesme a kada Novak pobedi zaigraju kolo.

Uostalom, to ste verovatno već videli bolje nego mi, za koje je pobeda Novaka ovde kod nas postala normalna pojava (pobedio je osam puta).

Ali nisam se zbog toga posekao. Posekao sam se zbog Živane!

Već duže vremena spremam se da napišem nešto o njoj i o njenom suprugu, mom imenjaku Đorđu. Ali ne znam kako da napravim priču koja njih neće da razljuti.

Đorđe mi ne može ništa pošto je preminuo pre nekoliko godina. Ali Živana može da me stavi u njenu novinu, pa da postanemo neprijatelji, kako mi Srbi to umemo da uradimo. A to ne želim. Sa druge strane - kako da napišem a da bude prihvatljivo, ali objektivno.

Koliko vlasnika novina na srpskom jeziku može da se pohvali da je o njima pisao Njujork tajms?

O Živani i njenom „Srpskom glasu” iz Melburna je pisao prošle godine u vreme „Australijan opena”.

Pisali su kako nama Srbima u Australiji Novak znači mnogo, te kako nam on pomaže da zacelimo rane od „najvećeg etničkog sukoba na Balkanu”.

Malo pozitivno malo negativno. Nemajući šta mnogo da napišu o nama - nemamo nijednu organizaciju koja objedinjuje sve Srbe - ostalo im je da pomenu jedan dobar srpski restoran i - Živanu.

Nedeljne novine „Srpski glas” postoje skoro trideset godina i to je zasigurno jedina institucija na nivou Australije koja traje toliko dugo (crkvu ne računam jer ona dolazi iz Srbije).

A zašto sam se posekao?

Moj imenjak bio je građevinski preduzimač, a u pisanju je bio vešt koliko i ja u pevanju. A glavni (tada jedini) novinar bio je samo malo bolji od njega.

Zato sam nervozan kada hoću da pišem o tome. Međutim, „Glas” traje i Srbi ga čitaju, poštuju i vole.

U njemu možemo da se izjadamo za ono što nam ovde čine.

Džordž Petrović, Melburn