Simon Simonović pesnik nežnosti i pobune

Teško je opraštati se sa izuzetnim ličnostima, ali možda je jedina uteha u tome što čovek može da kaže da je sa njima delio jednu epohu, poznavao ih, i što je sa njima imao neka zajednička mišljenja.

Sa nedavno preminulim Simonom Simonovićem, o kome su juče u Srpskom književnom društvu govorili njegovi prijatelji i njegova porodica, najbolje su se slagali ljudi prisni sa knjigama, oni koji rečima pridaju poseban značaj, slažući ih pažljivo uz osećanja, pružajući im, prevashodno, etičko i estetsko značenje.

„O čemu god da pišeš misli na knjige, one su najvažnije u svakom problemu”, govorio je ovaj vrsni pesnik, esejista, prozni pisac i izdavač istančanog ukusa koji je, cenio Daleki istok, ali i velikane zapadne kulture, pisao je o metežu i bogatstvu utisaka modernog grada, ali i o arhaičnom, rodnom, Vranju, o hladnoći severa i prisnosti juga. U svom karakteru ukrštao je liričnost i nasušnu kritičku svest.

Prostorije Srpskog književnog društva, u beogradskoj Francuskoj 7, bile su juče ispunjene do poslednjeg mesta Simonovim prijateljima i kolegama. Irina Deretić osvetlila je upravo posebnu poetsku emociju Simonovićeve poezije, jezgrovitog, uokvirenog i svedenog izraza, osećanje koje se ne daje tako lako, teško se probija iz drhtaja tela, i baš zbog toga ima veću vrednost. Ona je ukazala i na pesnikovu povezanost sa Vranjem, vezu sa sopstvenom porodicom, koja je u tom gradu imala ugled, kao lajtmotive nekih od eseja.

O Simonu kao pripadniku izgubljene generacije šezdesetosmaša govorio je Milisav Savić.

– Bili smo angažovani u tadašnjim književnim časopisima, ali i na društvenom planu. Sanjali smo o boljem i pravednijem životu, a doživeli smo stvaranje „kontejnerske klase” intelektualaca koji kopaju po smeću. Bili smo poraženi i posle petooktobarske revolucije, zbivanjima oko prodaje „Prosvete” i knjižare „Geca Kon”. Naša generacija zalagala se za to da književnost ne bude tumačena sa ideoloških pozicija, posebno ne sa dnevnopolitičkih stanovišta, kao što je to činjeno u vreme komiteta i komesara.. Danas je književnost zlostavljana. Ja sam taj poraz prihvatio, Simon nikada nije, i divim se njegovoj energiji kojom je istrajavao do kraja da piše, da se bori protiv ovih problema – rekao je Milisav Savić.

Predrag Petrović podsetio je na razgovore koje je sa Simonom vodio još dok je on bio u izdavačkoj kući „Rad”, priče o piscima iz njegove duhovne porodice: Bori Stankoviću, Disu, Popi, Bori Radoviću, Dušanu Matiću, Rembou, Bodleru... Zatim i na storije o rodnom Vranju i porodici, koje je voleo da začini svojim maštovitim pristupom kuvanju. Petrović je upravo analizirao Simonovu fascinaciju fenomenom urbanog, pesničkom reči u takvom okruženju, ali i arhetipskom logikom koja je došljaka u veliki grad čuvala od zaborava suštine.

Kćerka Simona Simonovića – Tatjana Simonović Ovaskainen, prepoznala je u stvaralaštvu svoga oca onaj krst suprotnosti hladnoće severa i topline juga – „na kojem cveta limun žut”, juga kao mesta rođenja pesama kosovskog ciklusa. Uvidela je u tom krstu sjedinjenost grada i prirode, arhaičnog i modernog. Hladnoća, koja izvire iz otuđenosti grada, u jednoj od Simonovih pesama intuitivno je, prema njenim rečima, prepoznata i kao doba gašenja života. Uprkos tome, i u svojoj poslednjoj bici, Simon se držao junački.

– Slike grada nestaju u Simonovoj poetskoj zbirci „Tursko groblje” a ostaju praslike, prihvatanje muzike, zvučanje onostranog, a zatim i pomirenost tišine – kazala je Tanja Ovaskainen.

U duhu nežnosti i pobune, kojima je Simon Simonović bio vičan, citiramo njegov tekst o Rembou, pisan za „Politiku” davne 1980. godine, uvršćen u njegovu poslednju zbirku eseja i članaka „I tako...”, u izdanju „Tanesija”. „Remboov poraz je apsolutan, kao i ’pobeda’ koju je priželjkivao, posle čega je usledilo njegovo lutanje po svetu. I ma koliko bio konačan, njegov poraz nam danas izgleda kao privremen. Utoliko više što je njegova poezija, nastala u neviđenim sudarima, u svakodnevnim eksplozijama, izazvanim željom da se izmeni život, prerasla u jedan od najvećih mostova kojim uveliko prelazimo danas, i kojim će, sigurno je, prelaziti i budući pobunjenici.”