Veliko pranje

Šta bi bilo da su radikali na ovim izborima dobili samo osam odsto glasova a socijalisti 29?

Ne razbijajte glavu, to je više retorsko pitanje.

Malo pre majskih izbora na jednoj neformalnoj večeri, na kakvima strane diplomate obično pokušavaju da se informišu šta se dešava u Srbiji, ko bi mogao da formira vladu, ko bi mogao da bude premijer i takve stvari, gost je bila, između ostalih, i političarka iz jedne od dve najveće stranke proevropskog bloka.

Tada se još računalo da će socijalisti dobiti pet, šest a radikali oko 38 odsto.

Reč po reč, i dođosmo na pitanje koja je to bitna razlika između socijalista i radikala da su jedni prihvatljivi za proevropski blok a ovi drugi nisu.

Proevropska gošća, od koje se odgovor tražio, trepnu dva puta, malo iznervirana što je teramo da izgovori ono što svi znamo, a onda reče na srpskom: „Razlika je u procentima. Pet odsto lakše kontrolišeš nego 35“.

Niko od stranaca nije tražio da mu se prevede.

Znači, ima razlike. I ne samo u procentima.

Neki tvrde da je jedna od bitnih razlika i u liderima. Milošević je već dve godine mrtav. Razlika leži pod lipom.

Ali i dok je čovek koga su na zapadu nazivali „balkanskim kasapinom“ bio živ, Šešelj je, a ne on, bio paradigma svega najgoreg u Srbiji. Radikali su, a ne socijalisti, služili za izazivanje najgorih strahova u Srbima. Radikali su, a ne socijalisti, postali sinonim za najgore godine u Srbiji, pa čak i za one koje je Šešelj provodio u zatvoru dok su lideri demokratske opozicije pregovarali sa Miloševićem o ulasku u vlast.  

Razlog se nalazi i u činjenici da su Šešeljeve, a ne Miloševićeveizjave, obično služile onimakoji su dokazivali teorije o velikosrpskom hegemonizmu.  

Ni haškim tužiocima nije bilo lako da u Miloševićevim govorima nađu rečenice kojima bi dokazivali da je planirao zločine za koje su ga teretili. Kod Šešelja su imali drugi problem. Šešeljevi „zapaljivi govori“ su štof od kog je skrojena optužnica koja je lidera radikala poslala u Hag. Šešeljev eksplicitni srpski nacionalizam obilato je korišćen i u Hagu i u zapadnim medijima za dokazivanje da su Srbi krivi da krivlji ne mogu da budu.

Zato ne treba da čudi što je i danas bedž sa Šešeljevim likom na reveru Tome Nikolića glasnijai jasnija poruka od one koju Ivica Dačić šalje puštanjem Miloševićevih govora, kojima dokazuje da smo osam godina kasnije „došli na njihovo“.

A na šta smo došli?

Pa, ako slušamo Borisa Tadića koji je, pravdajući se što poziva socijaliste u vladu, nedavnoizjavio da je „u DS-u, koji je vodio Zoran Đinđić, 1993. godine postojala ideja o formiranju zajedničke vlade“, reklo bi se da Dačić nije daleko od istine.

Miloševićevu ideju o zajedničkoj vladi sa demokratama, ironično, mogli bi da sprovedu u delo upravo oni koji su mu „došli glave“.

Socijalisti su, za razliku od radikala, i pre 15 godina bili stranka sa kojom su demokrate bile spremne da razgovaraju. Đinđić je pregovarao sa Miloševićem, ali nikada sa Šešeljem.

Sa radikalima se nije razgovaralo ni kada nisu imali podršku trećine Srbije. A pogotovo ne od tada. Sa njima vladu nije pravio ni Koštunica dok je god imao sa bilo kim drugim.

Oni su, jednostavno, previše „teški“ za razgovore. Procentualno.

Ali, šta da su radikali osvojili osam, umesto 29 odsto?

Šta vam se mota po glavi?

Pokušavate da zamislite Srbiju u kojoj radikali imaju samo osam odsto? Ne znate odakle bi počeli?

Pa, probajte prvo da zamislite demokrate u Srbiji u kojoj radikali dobijaju osam odsto. Da li liče na ove koji vode Srbiju u kojoj radikali dobijaju 29 odsto?

A sad se pitajte – ko treba da se menja?