Nataša u Vojinom štabu

Izbori samo što nisu i dodeljivanje stranih donacija samo što nije. Postoji li idealnije vreme za susret Vojislava Šešelja i Nataše Kandić? Ideolog velikosrpskog nacionalizma i ideološkinja teze o apsolutnoj srpskoj krivici tokom krvavog građanskog rata devedesetih susreli su se ispred Svečane sale opštine Stari grad kojom, da dramaturgija tog spoja bude uzbudljivija, rukovodi Marko Bastać. S još nekoliko aktivistkinja, Nataša se pojavila kako bi protestovala zbog najavljene promocije Šešeljeve knjige „U Srebrenici nije bilo genocida”. Ljutiti vojvoda, ugledavši nekadašnju predsednicu Fonda za humanitarno pravo, naredio je obezbeđenju da je izbaci.

Da je tražio bolju predizbornu reklamu ne bi je dobio. Kao što ni Nataša Kandić ne bi smislila takvu šansu za promociju svojih stavova kao što je promocija Šešeljeve knjige u opozicionoj enklavi, centralnoj beogradskoj opštini, gde je ponovila da je negiranje srebreničkih žrtava direktna posledica politike koja se vodi već 30 godina. To je, kaže Kandić, politika zločina, negiranja i nepoštovanja žrtava. Tako se, posle izvesnog doba hibernacije, ponovo izdigla iznad radara, kao aktivistkinja koja pokazuje donatorima da je još živahna i spremna da svoj crno-beli pogled na događaje iz devedesetih promoviše i dve decenije kasnije. U njenoj političkoj dioptriji uloge crnih imaju srpske političke elite i srpski nacionalizam. Beli su svi ostali. Kako elite, tako i nacionalizmi.

Da je drugačije, ne bi Nataša Kandić sedela kao počasni gost na sednici Skupštine Kosova, kada je proglašena nezavisnost prištinskih vlasti od Srbije, u društvu Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja. Ramuš joj je, uostalom, dodelio priznanje za zalaganje na polju zaštite ljudskih prava i sloboda, iako je reč o čoveku koji je po ličnom priznanju ubijao Srbe, a tokom procesa protiv njega pred Haškim tribunalom, gde je proglašen za Trnovu Ružicu, zaštićeni svedoci volšebno su nestajali, završavajući, uglavnom, ispod zemlje.

Ali ona ne greši prvi put kada kaže da se vlast i opozicija takmiče u nacionalizmu i poricanju zločina. I dok je tako, nema nema govora o reformama niti evropeizaciji zemlje, već samo o borbi za naslednika Miloševićevog prestola. Na promociji knjige, međutim, niko nije poricao da se strašni zločin dogodio. Šešelj je rekao da zločin u Srebrenici ne služi na čast Srbima, da se njime ne mogu ponositi, ali da se desio i da ga treba osuditi. I profesor Nenad Kecmanović, koji je govorio na promociji, a kome se zaista ne može pripisati da je velikosrpski nacionalista, istakao je da niko ne osporava masovnost, ni monstruoznost, ni vinovnike, već genocidnost i kontekst događaja u Srebrenici.

Da je kojim slučajem jedan od najvećih svetskih intelektualaca Noam Čomski prisustvovao tribini, doživeo bi sličnu osudu od Nataše Kandić, jer Amerikanac ističe da nikako ne bi koristio reč genocid kada je reč o zločinu u Srebrenici. Gde bi Nataša smestila Čomskog? Možda u Centralnu otadžbinsku upravu, gde bi sedeo pored Vjerice Radete?

Ali Šešelj ne bi bio kandidat za imperatora političke destrukcije da pojavu Nataše Kandić, koja je uzburkala ne samo nacionalističko biračko telo, već i one građane koji joj ne zaboravljaju kako je 2003. godine ošamarila Nikolu Papovića iz Peći na Trgu republike, nije upropastio sramnim tvitom o preminulom novinaru Dragoljubu Žarkoviću. Ako je Nataša Kandić tada mogla da pretpostavi da će njeno pojavljivanje među srpskim izbeglicama s Kosova izazvati gnev, kada nije pobegla, već zviznula šamar čoveku kome je nestao sin, i Šešelj je morao da zna: ako se već ne pridržava običajnog prava da se o mrtvima govori sve najlepše, onda je trebao da prećuti šta misli o glavnom i odgovornom uredniku nedeljnika „Vreme” koji je juče sahranjen.

Šešeljevom procenom da će skandalima doći do srpske magične reči cenzus, iako se činilo da se primirio – valjda Milomir Marić ujutru deluje sedativno na njega – opet je počeo da ispaljuje svoj duboki prezir prema političkim neprijateljima. Prezirući druge, Voja zapravo nije ni sebe lišio tog tako dragog osećanja među Srbima. Ići će on i dalje kako se bude približavao trenutak ubacivanja glasačkih listića u kutije, vraćajući šešeljizam u javni prostor. Da li će mu svaka uvreda i kršenje političke korektnosti doneti rast rejtinga i gde je granica?

U Voji su, naime, uvek boravila dvojica Šešelja. Jedan je bio prorok užasa, drugi je bio neprevaziđeni politički šoumen! Da li će i dalje pretiti kako će povratiti svete srpske zemlje, koje će ponovo osvajati u svojim agitacijama, ali ne i svojim delima, kako je govorio u Hagu, zaklanjajući se iza prava na slobodu govora? Njegovi dobrovoljci, krvareći na prvim linijama, nisu imali takvu vrstu otklona od ideja za kojima su marširali u provaliju. Da mu je to rekla Nataša Kandić, bila bi u pravu. Ali nije. Kao kada je optužila Tomislava Nikolića za ratne zločine, što se takođe pokazalo olakom improvizacijom nedodirljive aktivistkinje, pa je vojvodu Tomu od Nataše branila hrvatska država.

Da li će, konačno, Voja u sebi pronaći onog Šešelja za koga sam uveren da ipak postoji? Najmlađeg doktoranda bivše Jugoslavije koji je ušao u najveće političke igre, portparola nacionalne nesreće i, konačno, spektakularnog erudite koji je spržio celokupno pravosuđe velikih sila, boreći se dvojako: superiornim pravničkim znanjem i uličarskim rečnikom kafanskog mangaša koji je predstavnicima tužilaštva predlagao da zauzmu mesta na haškim trotoarima. Tamo je, na najboljoj lokaciji, smestio i Natašu Kandić. Naslov Vojine knjige o Nataši nije moguće napisati a ne pocrveneti!