Crno zlato, plavo more
AMERIKA JE POČELA KAO BAJKA o hrabrosti i moralu, kao zemlja novih ljudi, zemlja sa ukusom revolucije i osigurane demokratije. Sada, posle završetka nominacije u Demokratskoj stranci, sve to više liči na običnu priču koja opominje. Istina, još uvek spremna na velike gestove i pompu, Amerika gubi svoju staru čar, svoju privlačnost prosvetljenja. Barak Obama ili Džon Mekejn, ko od njih dvojice može bolje da povede Ameriku u susret izazovima 21. veka? U uslovima kada je globalna ekspanzija američke moći neočekivano postala prepreka za uspeh američke spoljne politike. I to nije paradoksalna igra reči, već je prikriveni opšti problem u američkim spoljnopolitičkim odnosima posle hladnog rata.
Naime, u prošlosti je hladni rat davao američkoj politici fokus i disciplinu. Postojali su razumni strategijski argumenti za globalno raspoređivanje njenih snaga. Danas strateški razlozi tek treba da se ponovno izmisle. Bin Laden, Irak i Avganistan u tom kontekstu ipak „ne piju vodu”. „Vođstvo i angažovanje”, da bi se postiglo šta i kako? Ovo je ozbiljno pitanje, jer to znači da je američka politika trenutno van kontrole. Nju čine inertnost ili zamah. Kosmet je najbolji primer te inertnosti. A stalno su nas uveravali da je Amerika dinamični centar sve širih sfera preduzetništva, Amerika kao obrazovni centar veštih sluga čovečanstva, Amerika kao dobri samarićanin, koja istinski ponovo veruje da je blagoslovenija da daje nego da prima i Amerika kao motorna snaga ideala slobode i pravde.
I sve to zbog nagradnog pitanja: ko bi za Evropu, hajde da se ne lažemo za Srbiju, bio bolji kao novi stanar Bele kuće? Obama ili Mekejn? Možda to zavisi kako oni gledaju na Kolumba? Je li on otkrio Ameriku, ili se samo „susreo” sa Amerikom? Da li oko toga postoji zajednički etički i politički jezik? Demokrate su uglavnom humanitarni intervencionisti, žele da SAD vojno intervenišu izvan svojih granica braneći demokratiju i ljudska prava. Podržali su svog predsednika Bila Klintona i bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Republikanci su uglavnom nacionalistički intervencionisti, žele da SAD vojno intervenišu izvan svojih granica braneći demokratiju, trgovinu i vojnu bezbednost. Podržali su bombardovanje Jugoslavije 1999. godine. Među jednima i među drugima ima i „realista” koji su skeptični prema ratovima, ali kada ratovi krenu oni obavezno podrže Belu kuću. Jer, nema smisla ne podržati vrhovnog komandanta SAD. Tu su i „realisti plus” koji su amalgam poslednje dve kategorije, a koji su za ratove, ali u brižljivo odabranim situacijama. Zatim, „minimalisti” kao naslednici izolacionističke tradicije koji veruju da SAD treba da ostanu izvan većine međunarodnih sukoba da bi sačuvale snagu za ratove koji su stvarno važni.
Kao što se vidi iz priloženog, razlike među njima su semantičke prirode. Profesor Gari Vils nazvao je još pre 20 godina Kolumba, i to ne bez razloga, „najmrtvijim i najbeljim belcem” kome se mogu natovariti sve jeresi našeg doba: evrocentrizam, falocentrizam, imperijalizam, elitizam i uopšte svi negativni izmi.
Ma, Kolumbo je zaista kriv za sve!
DEMOKRATIJA JE POSTALA NOVI UVOZNI HIT. Ili izvozni, zavisi kako ko na to gleda. Svet je postao demokratičniji, jer je od osamdesetih godina do danas stvoreno preko 80 novih demokratija. Grubo falsifikovanje izbora nije više u modi kada u realnosti postoji istočnoevropska škola prevrata. U kojoj povremeno predaju i stručnjaci iz Srbije. Predavanja su moguća i preko Interneta i putem mobilnih telefona. Glavni princip uspešnog otpora jeste humor, samo ako su akcije zabavne može da se razvije masovni pokret koji može da se proširi i u građansku neposlušnost.
Ne znam je li i o tome bilo reči na ukrajinsko-ruskom samitu, tek Moskva je ozbiljno upozorila Kijev na sve posledice eventualnog ulaska Ukrajine u NATO. Predsednik Ukrajine zalaže se da njegova zemlja što pre postane član tog saveza, ali oko toga nema podrške većine građana. S druge strane, NATO u bivšim sovjetskim republikama za Moskvu je dramatična promena bezbednosne arhitekture u tom delu Evrope. Ni u vreme postojanja Varšavskog pakta u Rumuniji i u Bugarskoj, i kada su bile najčvršći sateliti Moskve, nije bilo sovjetskih vojnih baza. Sada su tamo američke vojne baze. Sve to Ruse čini vrlo nervoznim i oni su posebno osetljivi na sva zbivanja u regionu Crnog i Kaspijskog mora. Crno zlato, plavo more. Upravo je Ukrajina ta geopolitička strateška odskočna daska za SAD u regionu. Rusija će sigurno odgovoriti novim naftovodima, ali i na druge načine. Jedini koji se sada svemu tome slatko smeje verovatno je Osama Bin Laden. Pre sedam godina izjavio je da mu je strateški cilj barel nafte za 150 dolara. Sada je barel oko 139 dolara.
IZRAEL JE NAJAVIO DA ĆE NAPASTI IRAN ako Teheran ne zaustavi svoj vojni nuklearni program. Verujem da hoće. I da ne pitaju Amerikance. Jer, Izraelci imaju i volju, a imaju i čime. Ajatolasi u Teheranu trebalo bi da zauvek prestanu sa pretnjama upućenim Izraelu.
ANA IVANOVIĆ JE JOVANA ORLEANKA SRBIJE. Te suze radosnice i ponos mlade devojke dok je slušala srpsku himnu i gledala srpsku zastavu usred Pariza. To je nešto najlepše i najvrednije što je mogla da učini za ovu zemlju. Ostalo je istorija.