Žene i parlamentarni dijalog

Ko nije gledao dvodnevnu raspravu o izmenama izbornih zakona u Skupštini Srbije propustio je priliku da vidi kako neistomišljenici mogu oštro da polemišu bez preteških reči, da se u nečemu i slože, ali i da su nekima lični interesi mnogo važniji od opštih, iako se javno predstavljaju kao neustrašivi borci za opšte dobro. No, pre svega, svi su mogli da vide, da našem parlamentu nisu potrebni nikakvi strani tutori da ga „demokratizuju”, niti da pišu pravila po kojima će raditi oni koje su građani ove zemlje izabrali da ih predstavljaju. Za sve navedeno potrebna je samo dobra volja svih aktera na političkoj sceni Srbije.

Mada je na dnevnom redu bilo snižavanje izbornog cenzusa i vrlo zanimljivo i kreativno rešenje, koje bi trebalo da spreči zloupotrebe statusa stranke nacionalne manjine u izbornom procesu, u prvi plan izbio je predlog da na izbornim listama mora biti najmanje 40 odsto žena. Šta god da smo čuli i u toku rasprave i posle usvajanja predloga o ženama, ovolika pažnja rezultat je, pre svega, toga što ga je podnela opozicionarka Gordana Čomić (DS), koja više od godinu dana sa delom opozicionara bojkotuje rad parlamenta.

Baš zbog toga što ga je podnela opozicionarka-bojkotašica, a u dnevni red ga uvrstila predsednica parlamenta Maja Gojković (SNS), čija smena je bojkotašima, na rečima, bila „uslov svih uslova”, za povratak u klupe, iako im to na pamet nije padalo, proizvela je razne teorije zavere. Tim pre, što Gojkovićeva to ne bi uradila da nije imala saglasnost predsednika svoje stranke, ali i Srbije Aleksandra Vučića. Nijedno od njih dvoje to nije ni krilo, a i zašto bi? Ko bi uopšte mogao da skupi potpise neophodne za zakazivanje vanrednog zasedanja da je Srpska napredna stranka bila protiv toga. Nema ovde nikakve zavere, već su se samo interesi Gordane Čomić i naprednjaka poklopili.

Gordana Čomić je 20 godina neprekidno poslanik u Skupštini Srbije i za sve te godine bila je među najvećim i najglasnijim borcima za afirmaciju žena u politici – od formiranja Ženske parlamentarne mreže do zakonskog rešenja o najmanje 30 odsto žena na izbornim listama. U situaciji kad su naprednjaci počeli da prihvataju raznorazne stvari, koje, inače, Demokratska stranka dok je bila na vlasti, nije htela ni slučajno da prihvati, Čomićeva je videla priliku da, možda, progura nešto za šta se svim srcem bori tokom cele tridesetogodišnje političke karijere. I nije pogrešila. Naprednjaci su predlog sa oduševljenjem prihvatili. Zato što to nije moglo nikako da im šteti, a moglo je da im donese političke poene. Uvrstivši u dnevni red opozicioni predlog, pa još mrskih „žutih”, pokazali su demokratičnost, uvažavanje žena i volju da „sve što je dobro, ma od koga dolazilo” prihvate i na delu pokažu da se razlikuju od svojih političkih protivnika koji baš nijedan opozicioni zakon nikad nisu hteli da stave na dnevni red redovnog zasedanja, a kamoli još da skupe potpise da bi se o njemu raspravljalo na vanrednoj sednici.

Čomićeva se, kao i ceo poslanički klub DS-a, što je javna tajna, protivila bojkotu parlamenta, ali o svađama i previranjima u svojoj stranci po ovom, kao ni po bilo kom drugom pitanju nije rekla ni reč. Baš kao što tokom cele političke karijere, kad god je bila u manjini u DS-u, a bila je dosta puta, niko od nje javno nije mogao čuti ništa protiv DS-a. Za razliku od nje, njene sadašnje kolege iz poslaničkog kluba svaki čas javno i oštro kritikuju svoju stranku, pričaju o njenim vrednostima, koje su izneverene... Jedna od tih vrednosti je i ovo „žensko pitanje”, bar na papiru, ali niko od tih nije došao da podrži Čomićevu na sednici.

Jedno je javna kritika, uz obavezno posipanje pepelom po glavi u vidu rečenice da stranka greši, ali da se poštuje odluka većine, a drugo je ući u salu, znajući da kazna za to može biti isključenje. Korisnije je, valjda, za DS otići na RTS i tamo u živom programu mahati transparentom – „TV N1”. Čomićeva ni o izostanku podrške svojih nije govorila za medije, a, osim što je tokom cele dvodnevne debate pričala o vrednostima DS-a, na sednicu je došla, prvog dana u žutom džemperu, a drugog je dodala i plavu maramu. Oba dana na klupi je držala ogromnu žutu torbu, dakle, boje svoje stranke. Pojedini naprednjaci, koji su do neba hvalili veći broj žena na listama, nisu mogli, a da ne pomenu „žute”, ne primećujući ni ove „žute” detalje na Čomićevoj, ni njen smešak.

U ovoj raspravi smo mogli da vidimo izuzetno kvalitetne i argumentovane diskusije, pre svega, Gordane Čomić, Maje Gojković i Vjerice Radete (SRS). Nijedna od njih u politiku nije ušla u okviru „ženske kvote”, tu su stigle zbog svojih sposobnosti. I traju 30 godina. Bilo je još nekoliko dama iz različitih stranaka sa zapaženim diskusijama. Nažalost, mogli smo da vidimo da nije sve u kvotama, budući da smo opet slušali čitanje referata na zadatu temu, bez, što bi rekli nastavnici, razumevanja suštine.

Polemišući sa Vjericom Radetom, Maja Gojković je prvi put rekla da je želela da bude kandidat SRS-a na predsedničkim izborima, ali da joj je rečeno da to „ne može zato što je žena i što nema decu, a nikad se nije postavilo pitanje ni u toj, ni u nekoj drugoj stranci, da li muškarac koji nema decu može da bude predsednik”. Radeta joj je odgovorila: „Tvrdim, u lokalnim samoupravama, po ovom zakonu, biće manje žena nego sada. Potpuno razumem gospođu Gojković, što se setila kako je bila uvređena, jer sam delila njeno mišljenje, s obzirom na to da smo u istom statusu, kada je Tomislav Nikolić rekao da ona ne može da bude kandidat za predsednika države, zbog njenog ličnog statusa. Saosećala sam sa njom, jer sam se lično osećala pogođenom”. Gojkovićeva je dobacila da je Dragan Todorović to rekao, ali je Radeta, sa osmehom, vrtela glavom.

Pošto je kvota od 40 odsto usvojena uz aplauz, i Čomićeva i naprednjaci, svi koji su sumirali rezultat ove sednice, pričali su da je baš ova sednica pokazala da je dijalog i moguć i važan. I svi su, naravno, u pravu. Bilo bi dobro da je Demokratska stranka kada je bila na vlasti pokazala dobru volju i želju za dijalogom u parlamentu. Da jeste, ne bi na silu i protiv volje opozicije donela poslovnik o radu usred jula, e da bi što više ograničila opoziciju, niti bi radikali, ne svojom voljom, bili najveći humanitarci, budući da su kažnjavani za sve i svašta, pa i oni koji u tom trenutku nisu u sali.

Naprednjaci bi trebalo dobru volju za dijalog i kompromis da pokažu uvek, a ne samo kad procene da im je to u interesu, kao na ovoj sednici. A, nisu. Da jesu, parlament bi nam izgledao mnogo drugačije, kao i politička scena, i ne bi nam dolazili bivši i sadašnji evroparlamentarci da nam objašnjavaju šta, kad i kako treba da radi Skupština Srbije. I još i vlast i evroparlamentarci kažu kako će nam ti iz sveta pomoći da napišemo poslovnik Narodne skupštine. Ne treba srpskom parlamentu strani protektorat. Treba mu samo domaća dobra volja.