Tast i tašta u poseti

"Šta?? Još nisi kupio kuću!" zapanji se moj prijatelj, tamo, sav zbunjen činjenicom (ili razbijenim mitom) da mi, vamo, još uvek, posle toliko godina, živimo u iznamljenom stanu a ne u vili sa bazenom i tri nova automobila ispred. E pa i ja bih voleo da je tako, prijatelju moj, ali nemere jer je Vankuver najskuplji grad u Kanadi a i šire, gde, primera radi, mali jednosoban stan kosta od 300.000 dolara a najmanja drvena šupa tzv. "kuća" je od 500.000 dolara pa do par miliona.

Da, da, dragi naši zemljaci (tamo iz matice) surova realnost je da mnogo nas (vamo u Vankuveru) živi u iznajmljenim stanovima, polukućama ili "koop"-ovima, socijalnim zgradama sa nižim "subvencioniranim" stanarinama. Evo na primer mi živimo u jednoj takvoj socijali, i plaćamo "samo" 1350 dolara mesečno rentu, sa starim i skromnim nameštajem... nogi od nas voze osrednja - obično polovna kola, a malo ko je putovao i do SAD (koji je na 60 km odavde), a da ne pričamo o nekim Havajima ili Meksiku (ma nisu putovali ni po Kanadi - a tu žive).

A svi tamo (tj. tu), misle da svi mi vamo (tj. ovde) živimo lagodno i bogato. Eeeee... a neke: "Nema za šta pas da ujede!"Iako su ovde po 10-tak i više godina malo je onih koji su uspeli da "kupe" svoju (čitajte bančinu) kuću ili stan (na kredit od 20, 30 ili 40 godina). Da bi "dobio" kredit od banke treba da se ima:
1. dve (više nego solidne) plate, što je ovde retkost naročito onima (nama) sa malom decom - jer ako decu ne čuvaju baba ili deda, "na privremenom radu", onda je veoma skupo (a i rizično) da čuva neko drugi te zbog toga mnoge majke ne rade (pa i po neki otac - kao nekada ja);

2. tzv. "daunpejment" da se da barem 5% (ili više) od vrednosti stana/kuće - (u "kešu", naravno, što će reći najmanje oko 15.000 do 25.000 dolara).

Tol’ko para, većina naših nema. A pitate se zašto? E pa zbog "betona" - zavisi ko je gde rođen. Jer, jedan dolazak godišnje (čitaj: i potrošen ceo g.o.) u Srbiju, Republiku Srpsku ili Crnu Goru košta oko 10.000 dolara (obično pozamljenih od banke koji se posle mesecima vraća sa kamatom). Jedna avionska povratna karta košta oko 1500 dolara, pa puta broj članova porodice, pa pokloni za mnogobrojnu familiju (jer svi to tamo, naravno, i očekuju: "Fala ali stvarno niste trebali !" a posle bude iza leđa: "Vidi bede šta je doneo a tol’ke pare zarađuju!"), pa da se nešto ostavi mamama, tatama, babama, dedama... (za lekove, doktore, razne državne službenike... i da prežive u narednih godinu dana), pa da porodica živi tih mesec dana tamo, pa da se ode na jedno letovanje - kupanje u toplom moru (a ne u prokleto ledenom okeanu), pa da se "pokaže" ortacima ili jaranima u kafani ili kafiću, pa za taksi jer se tamo nemaju kola, pa ovo, pa ono..., pa tako svake godine i.... iscure keš (gore spomenuti "daunpejment") za kuću ili stan. A to je sve zato što je većina naših ni tamo ni vamo (ni na nebu ni na zemlji).

No, šalu na stranu ne trče svi nazad da bi se dokazali i pokazali već da bi videli svoje napuštene, pardon – ostavljene roditelje (koji su iz godine u godinu sve stariji i nemoćniji), a ovi pak da vide svoju decu i unučiće (možda poslednji put). Jer posmatrajući kroz naš lični problem ( moja tašta je posle našeg odlaska počela da uzima pilule za smirenje i visok pritisak - puče žena od tuge) sve je ovo jedna velika muka - kako za nas tako i za njih.

No kad već spomenuh gospođu Taštu da se nadovežem...

Dakle u naš mali iznamljeni stan, u septembru prošle godine, do(u)selili su se moji Tast i Tašta kako bi nam (u narednih godinu dana) pomogli oko čuvanja dece dok moja supruga ne nostrifikuje, na ovdašnjem univerzitetu, svoje znanje (i 20-godišnje iskustvo) jer joj se ona diploma beogradskog fakulteta (po kojoj je sad možda i magistar), prilikom traženja bolje plaćenog posla, nekako baš i ne priznaje.

Pošto Baba i Deda spavaju u dnevnoj tzv. gostinjskoj sobi (a gde bi drugo kad je mali iznamljeni stan - znam da se ponavljam ali to baš i hoću da NAGLASIM!) sad mora, malo više da se pripazi na ponašanje te podigne nivo trpeljivosti i tolerancije međugeneracijskog suživota (što bi neki rekli). Naravno, to je poznato samo vama koji živite ili koji ste živeli sa svojim roditeljima, ili u "tazbini".

Nego, spomenuh ja to, sav srećan i onako usput, jednom našem ovde da su mi tast i tasta došli a on zgrči facu i sa žaljenjem (ili gađenjem) reče: "Au, sine, puk’o si!".
"A što?" upitah ja naivno, a on krenu "Pa videćeš, sine, što, videćeš. Videćeš kad se za jedno par nedelja ispričate i sve propušteno nadoknadite, te kad se osveste, opuste i onako se lepo osete kao "kod svoje kuće" te preuzmu komandu."
„Ali, nisu oni takvi.." pokušah ja da ih odbranim.

"Aha, ne, nisu. Kako da ne. Ma ne, niko od naših matoraca nije takav! Neee! Pa, to ti je, bre sine, najskuplja cena ove naše emigracije, skuplja čak i od nostalgije. Pa šta misliš što smo mi pobegli u Kanadu, a? Pa upravo zbog te naše porodične zajednice u kojoj smo i živeli! A živeli smo žena, deca i ja godinama kod mojih u njihovom dvosobnom stanu. Pakao je bio, sine PA-KA-O! A u podstanare nismo hteli iz principa. Ne! Pa zar u rođenom gradu!? Nikako! I naravno, posle par godina takve zajednice, puče tikva, zamal’ da se pokoljemo jednog dana te mi lepo spakovasmo kofere i... pravac Kanada. E, a kad smo ovde stigli spopade nas nostalgija, raspekmezili se, raslinavili te svaki dan plakanje i kukanje preko telefona. A telefonski računi,sine uši otpadaju (p.a. "pričaj mi nešto o tome - prvi telefonski račun nam je bio 300 dolara")....

I tako, posle par meseci, uželela se naša deca matoraca, a oni unučića, prokleto srpsko sve zaboravi i oprosti te i njih dovedosmo ovde. I šta smo sad iseljenjem dobili, Šta? Ništa! Sve je opet po starom, samo je zemlja druga. Ustvari sine, pravo da ti kažem, sad je još i gore. Jer sada smo u malom iznajmljenom stanu, manjem od onog beogradskog i opet sa onim istim mojim roditeljima od kojih smo i pobegli. A njima, sine, ovde sve smeta, ostareli-podivljali pa su još i gori. Smeta im što će "unuci da im postanu Englezi" i što između sebe pričaju na engleskom a ne na srpskom. Smeta im što oni sami ne znaju "taj engleski" te su zato stalno u stanu "međ’ četri zida". Smeta im što nemaju svakog jutra da prelistaju svežu dnevnu štampu već moraju za kompjuter (a slova su im "na taj naš sajd" sitna a i "taj miš neće nešto..."). Smeta im što nemaju "onu našu" pravu domaću tursku kafu već piju "ovaj njihov bućkuriš". Smeta im što nemaju ni sa kim tu kafu da popiju jer im fale: "Žika, Pera, Laza,..." i svi ostali rođaci, komšije i prijatelji koje ni tamo nisu videli godinama. Smeta im što će bašta na placu da im propadne ili što će komšije sve da im oberu (p.a.- "Da Bog da im crkla krava!"). I tako smeta im i ovo i ono... ama sine, sve im smeta a najviše im smetamo mi.

A nama ne sme ništa da smeta jer: "Vi ste mladi." kažu oni i "Kako vama može nešto da smeta u tim godinama. Mi kad smo bili u vašim godinama nama ništa nije smetalo, ništa. A mi smo..." I tada kreće trosatna tirada, već mnogo puta ispričana priča o teškom detinjstvu, okupaciji, ratu, bedi, nemaštini, komunizmu, obnovi, izgradnji, bratstvu-jedinstvu... Mislim, sine, da ne grešim dušu, pomažu nam oni. I to mnogo! Ćale odvodi i dovodi decu iz škole a Keva kuva i pegla. I to nam mnogo znači jer samo tako uspevamo da prištedimo koji dolar. Jer samo da znaš, ovde čuvanje dece košta 60 dolara dnevno i to samo za jedno dete, pa ti vidi koliko je to mesečno." A kad kući stignemo u 7 uveče, umorni i gladni onda nam oni moji roditelji još sa vrata zaskoče na kičmu pa krenu: "Ne valja... ovo ili ono, niste dobro... ovo ili ono, deca su... ovo i ono, ..." pa ne prestaju. Ja im onako lepo kažem: "Ama ljudi, sačekajte da se makar skinemo i nešto pojedemo, pa ćemo posle da pričamo,a oni ne prestaju - melju li melju, i naravno, ja dreknem, moji su roditelji, te nastane opšta svađa posle koje danima ne pričamo. I zato, sine jedva čekam, na aerodromu, leđa da im vidim. J..., znam, prokleto je to sve ali takav smo valjda narod - nikada zadovoljni.

I nešto se mislim, pa u pravu su bre, ovi Kanađani. Kod njih je "kud koji mili moji posle 18-te", i da znaš da je tako i zdravije. Niko se bre nikome ne meša u život a i lepo se slažu kad se ono vide, par puta godišnje. Nego raspričasmo se mi, a ja moram da idem...“

I ode on a mene ostavi, na sred ulice, zbunjenog i zabrinutog nad raspletom budućih događaja u našoj kući...no o tome neki drugi put.