Zašto ne znamo himnu Srbije

Hrani ponos. Produbljuje osećanje pripadnosti i odanosti. Nastala kao rodoljubiva pesma, nadživela smene dinastija i vladara, prerasla u državnu himnu – „Bože pravde” postoji gotovo vek i po. Prvim taktovima slušaoce podiže na noge. Ko ume, voli da je peva. Masovno, ne znamo koliko ima strofa, a kamoli sve njene stihove, ko je napisao tekst, komponovao melodiju. S kakvim se, onda, predznanjem razbibrižno smejuljimo omaški mlađeg osnovca u čijoj radnoj svesci piše da je himna naše države „Bože prosti”? Fotografija koja ilustruje „đačko neznanje” bila je hit na društvenim mrežama – mereno gotovo nepreglednim nizom lajkova. Aršinima statističara, naziv himne Republike Srbije ne zna 12 odsto njenih državljana, skraćenu verziju moglo bi da izrecituje 36 odsto građana, a 40 odsto zna svega prva dva stiha.

„Bože pravde” napisana je pre bezmalo 150 godina. Naziv joj nikad nije menjan, pojedini stihovi jesu u skladu sa promenom vlasti od nekadašnje kneževine do republike u kojoj živimo. Kako je nastala i do današnjih dana opstala kao državno znamenje manja je misterija od odgovora na pitanje zašto se o tome danas mahom nedovoljno zna.

U susret proslavi osamnaestog rođendana kneza Milana naručen je pozorišni komad da veliča dinastiju Obrenovića. Tu su koreni naše himne. Nikla je u pozorištu.

Za horsku završnicu alegorije u dva dela s pevanjem, predstavu „Markova sablja”, tekst je napisao Jovan Đorđević, književnik, dramaturg, upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i Narodnog pozorišta u Beogradu. Muziku je komponovao Davorin Jenko, slovenački kompozitor i dirigent koji je u drugoj polovini 19. veka živeo i radio u Srbiji. U čast punoletstva kneza Milana „Markova sablja” prvi put je izvedena avgusta 1872. godine u beogradskom Narodnom pozorištu, kad je na kraju izvedbe hor pred zvanicama premijerno otpevao: „Bože pravde, ti što spase od propasti dosad nas...” Januara 1873. godine, ista predstava prikazana je i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Horska završnica dopala se knezu Milanu, ali i narodu. Ubrzo se probila na redovan repertoar horskih nastupa. Bivala je sve omiljenija, da bi naposletku i zvanično postala himna. Melodijom i rečju pratila je proglašenje kneza za kralja i Kneževine Srbije za Kraljevinu Srbiju, februara 1882. Promene u monarhiji uslovile su izmene stihova u kojima je knez, takođe, postao kralj.

Smena dinastija, posle Majskog prevrata, nije smenila „Bože pravde” sa trona. Potraga kralja Petra Prvog za novom himnom završila se prepevom postojeće, tako što su u njenom tekstu, kao i na vlasti, Obrenoviće zamenili Karađorđevići. Povratak himne ozvaničen je na 65. rođendan Oslobodioca, što je najavljeno na drugoj strani ovog lista iz 28. juna 1909. godine. Pod naslovom „Himna u dvoru” „Politika” je tada izvestila: „Sutra će, na rođendan kralja Petra, svirati u dvoru stara himna: ’Bože pravde’. Na taj način će stara himna biti ponovo uvedena.”

Od tada se pevalo „Kralja Petra Bože hrani”, a kasnije „Kralj’ Al’ksandra Bože hrani” za vreme kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića.

Ujedinjenjem u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, decembra 1918. godine, iako tada još nije bilo zakona o pesmi kao državnom obeležju, u himnu Kraljevine SHS (potom Kraljevine Jugoslavije) spojene su i pevane po dve strofe, prva i poslednja, himni sva tri južnoslovenska naroda: „Bože pravde”, „Lijepa naša domovino” i „Naprej, zastava slave”. Najstarija među njima je hrvatska, štampana u listu „Danica” Ljudevita Gaja 1835. godine. Te iste godine rodio se Davorin Jenko, koji je 1860. komponovao slovenačku, a 1872. i srpsku himnu.

Nestankom Kraljevine Jugoslavije u aprilskom ratu 1941. sa istorijske pozornice nestala je i modifikovana srpsko-hrvatsko-slovenačka himna. U jeku Drugog svetskog rata i stvaranja nove Demokratske Federativne Jugoslavije, zaživela je „Hej Sloveni” kao privremena himna, pamti Arhiv Jugoslavije. Status „privremena” ona nije menjala decenijama kroz FNRJ i SFRJ, a svi pokušaji stvaranja nove jugoslovenske himne bili su neuspešni. Tek 1988. ova pesma postala je zvanična himna SFR Jugoslavije, nedugo zatim i nezvanični rekvijem državi koja se raspala. Ustavom Savezne Republike Jugoslavije iz aprila 1992. himna je ostala ista. A mi smo ostali bez himne, formiranjem državne zajednice pod imenom Srbija i Crna Gora, februara 2003. godine. Opšta kakofonija sa partitura preselila se u društvo kada je kao kompromisno rešenje predloženo da zvanična pesma SCG bude spoj stare srpske „Bože pravde” i crnogorske „Oj, svijetla majska zoro”. Razinu negodovanja možda najbolje ilustruju reči tadašnjeg patrijarha Pavla, da je predlog himne „kentaur kojim neko želi da se naruga Crnoj Gori, Srbiji i dostojanstvu naroda”. Zahtevajući da se „kentaur” povuče patrijarh je u pismu nadležnima objasnio da „himna, kako po sadržaju, tako i po melodiji, predstavlja simbol onoga što narod i država jesu i što treba da budu”.

Srbija u kojoj danas živimo, Ustavom iz 2006. godine vratila je svoju himnu „Bože pravde”. U pesmi od osam strofa „kralja” su zamenile „zemlje”, „kraljevinu” „otadžbina”, „krune” „slave”, a stih „srpskog kralja Bože hrani” izmenjen je u „Bože spasi, Bože brani”. Standardizovana himna čuva se u državnom trezoru. Očuvaće se i u svakom širom otvorenom srcu.

Izuzetno, mogu se izvoditi samo prve dve strofe

Himna se, po pravilu, izvodi prilikom svečanosti polaganja zakletve predsednika republike, na proslavama Dana državnosti, pri ispraćaju i dočeku predsednika naše države i stranih državnika, tokom odavanja pošte Neznanom junaku na Avali i prilikom polaganja venaca zvaničnika, propisano je Zakonom o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije, iz 2009. godine. Predviđeno je i da se himna može intonirati na manifestacijama državnog značaja, sahranama zaslužnih građana, međunarodnim sportskim, kulturno-umetničkim, naučnim, političkim skupovima u kojima učestvuju predstavnici naše države. Tekst i melodija himne se ne smeju menjati. Izuzetno, mogu se izvoditi samo prve dve strofe, nalaže zakon. Korišćenje himne sa sadržinom ili melodijom koje nisu u skladu sa propisima, kažnjava se novčano – od 50.000 do 500.000 dinara za pravna lica i od 5.000 do 25.000 dinara za odgovorne pojedince.