Opušak odao Fljorima Ejupija

Livadice – Na panju, na livadi pored magistralnog puta Podujevo–Kuršumlija, sedeo je Fljorim Ejupi. Pušio je i čekao autobus „Niš-ekspresa”. Kada je cigareta dogorela, opušak je ugurao u pukotinu na panju. Kada je autobus pristigao, on i njegova teroristička grupa digli su ga eksplozivom u vazduh. Odmah su se povukli bez traga, a iza njih je ostao onaj opušak.

Odsečen je prednji deo autobusa, štrče metalni šiljci, a unutrašnjost je crna rupa ispunjena ostacima tela i stvarima putnika, mahom raseljenih osoba, koje su pod vojničkom pratnjom Kfora dolazili na zadušnice.

„Prvo čega se sećam je mali Danilo, leži u travi, a okolo svuda raskomadana tela. Svaki put, na današnji dan, računam koliko bi Danilo imao godina”, kaže Gorica Šćepanović, profesorka engleskog jezika, tada novinarka magazina „Glas juga” i putnica raznetog autobusa. Danilo je imao dve godine, poginuo je sa svojom trudnom mamom Snežanom i tatom Njegošem Cokićem. Pred njegovim malim belim sandukom na opelu ispred Gračanice, najlepše srpske crkve, stajali su pognute glave komandanti Kfora, šef Unmika, policija. Malo kasnije, razvezli su poginule vojnim kamionima i to je sve što su uradili. Jednog nesrećnika nije imao ko da preuzme, nije bilo imena i identifikacije, zagubio se u spiskovima, nije se znalo gde je ušao u autobus, niko se njegov nije javljao. Sahranio ga je na gračaničkom groblju sveštenik Bogomir Stević, a profesorka Šćepanović je godinama odlazila na njegov pusti i usamljeni grob bez imena.

„Ispod autobusa koji dolazi u Gračanicu podmetnuta je bomba”, objašnjavao nam je švedski oficir za informisanje, koji je krio šta se dogodilo i organizovao vožnje do Livadica samo da bi se izgubilo vreme. Isto je bilo i s brojem ubijenih koji je skrivan, kako bi vest u prvim danima izgledala kao incident, a ne kao teroristički napad na Srbe. U tome se i uspelo. Konačni broj stradalih popeo se na dvanaest. Međutim, sve što oni nisu uradili ili nisu hteli da urade u istrazi uradio je onaj opušak Fljorima Ejupija iz panja na Livadicama. Čineći neka nedela u Nemačkoj, u arhivi tamošnje policije našao se njegov DNK i to ga je dovelo pred sud i pred žrtve.

„Bio je jauk svih kad je izašao Ejupi, a on potpuno praznog pogleda... Da čovek ne poveruje da može da uradi tako nešto”, svedoči Gorica Šćepanović. U biografiji ovog čoveka zapisano je da je jedini uspeo da pobegne iz američke baze „Bondstil” kod Uroševca gde je bio zatvoren, da se prebaci u Albaniju, pa da potom bude osuđen na 40 godina zatvora u Prištini i, konačno, oslobođen svih odgovornosti za zločin. Misija Euleksa je na kraju zaključila da opušak i DNK nije dokaz i da je Ejupi mogao da se tu nađe slučajno, recimo da uživa u prirodi.

Praznina i bol iz sudnice isti su i na parastosu koji je u subotu održan u Crkvi Svete Petke u Lapljem Selu kod Prištine. Tu se, na jednoj humci, sreću dve sestre, Mirjana i Jelena Dragović. Razdvojene su pre devetnaest godina u autobusu „Niš-ekspresa”. Mirjana je tada imala 19 godina i poginula je, a Jelena je s teškim povredama preživela.

„Nama je svaki dan isti. Moje danas ne razlikuje se od onog juče i neće da se razlikuje od onog sutra. Dokle god ima nekoga ko će da se bori, za one koji su poginuli, mislim da će naša pravda biti zadovoljena”, kaže Jelena Dragović.

Odmah iza njih, u konvoju, bio je sadašnji gradonačelnik Gračanice Srđan Popović.

„U životu nisam ni pomislio da ću ugledati nešto tako, to se može videti samo na filmovima, autobus koji je bio ispred nas bio je totalno raznet. Munjevito su reagovali i Kfor i policija, međutim, bilo je kasno”, kaže Popović. Nije prošlo ni tri godine od Livadica, a u terorističkom napadu u centru Gračanice ubijen je njegov brat, dečak Dimitrije.

Na ovoj godišnjici i parastosu malo je onih bez ožiljaka. Nijedan nije zarastao jer pravde nema. U međuvremenu je opušak nestao, izgubila ga je istraga. Izgleda kao da je pravda stala u opušak cigarete Fljorima Ejupija i da su u njemu žrtve i uništeni životi onih koji traže istinu.